„Икеа” не гарантује фабрику у Србији

Србија заслужује компанију „Икеа” која је већ једном у време санкција отишла и други пут је не треба пустити, јер нове шансе неће бити тако брзо.

Ово није притисак, већ наше искрено мишљење, сагласни су „Политикини” саговорници који се први пут после 18 година, од када су ангажовани да у Београду отворе робну кућу шведског трговинског ланца намештаја и покућства, сусрећу директно са новинарима.

Драган Скалушевић, директор „Икее” за Србију, Хрватску и Словенију, Владислав Лалић, директор за некретнине, и Чедомир Јанковић, бизнис менаџер, за ову компанију су у међувремену радили широм Европе и вратили се у Србију са јасним бизнис-планом за наредних 10 година. А он гласи: најмање четири робне куће, свака вредна 50 милиона евра и четири шопинг центра од по 200 милиона евра. Када се подвуче црта, укупна инвестиција је око милијарду евра и осам хиљада радних места, јер су Србију због величине тржишта одредили као центар региона. Србија то у овом тренутку није и зато су планови ове компаније увек дугорочни.  

„Икеа” има два приступа уласка на нова тржишта. Како каже Владислав Лалић, у Португалу су се договорили о отварању робних кућа, шопинг центара и фабрике, али су од владе те земље добили бенефиције као што је дугорочно снабдевање дрвним материјалима и пореске олакшице. Други принцип је примењен у Чешкој и Словачкој, где су прво отворили шопинг центре, па су онда произвођачи намештаја препознали свој интерес и почели да раде за њих. Извоз „Икеиног” намештаја из Пољске је четири одсто укупног извоза те земље. У Чешкој и Словачкој је слично.

Влада Србије је прва у региону препознала ту могућност и понудила им помоћ за реализацију њихових планова, али је тражила да отворе и фабрику намештаја.

– Сва тројица смо из ове земље и наравно да бисмо волели да фабрика буде овде или у региону, али ми то не можемо да гарантујемо у време економске кризе. Због тога су стопирани преговори са Владом Србије, али не верујем да су завршени. Комуникација између нас је била веома отворена. Договор је био изградња робних кућа, шопинг молова, фабрика и повећање обима производње домаћих произвођача као што су „Симпо”, „Јасен Лукић”, Фабрика стакла из Параћина. Склопили смо уговор са „Симпом” вредан 5,5 милиона евра, а целокупан прошлогодишњи извоз свих добављача из Србије био је око 2,5 милиона евра. Уложили смо 500.000 евра и у фабрику „Јасен Лукић” да додатно унапреди производњу. То су конкретне ствари које смо урадили од момента када смо почели да преговарамо са Владом Србије, пре годину и по дана. Сасвим оправдано је од нас тражено повећање извоза из Србије и то уопште није спорно. Проблем је то што не можемо да гарантујемо изградњу фабрике – објашњава Скалушевић.

Пошто су ова тројица менаџера ангажовани само за отварање робних кућа, њихове колеге из Шведске анализирали су локације за изградњу фабрике, међу којима су Лозница, Сремска Митровица, Кучево и још неколико на истоку Србије. Критеријуми за фабрику јесу да постоји близина сировинске базе, добра географска локација због логистике, традиција у производњи и, наравно, цена радне снаге. Одлука још није пала. Она је, како каже Чедомир Јанковић, на стендбају и ту се ништа не крије.

Што се тиче првог трговинског центра, који би 2011. године требало да буде отворен у Београду, са Министарством економије је разговарано само о једној локацији. То је државно земљиште поред аеродрома које тренутно користи Институт за сточарство. „Икеа” је, каже Скалушевић, тражила да га изнајми или купи.

Упитан да ли су тражили да им плац буде додељен непосредном погодбом и по ценама нижим од тржишних, он каже да су Влади Србије послали допис у коме је обавештавају да су заинтересовани да учествују на тендеру, са осталим понуђачима за земљиште Института за сточарство. Мада они и даље преговарају и са приватним власницима. Интересантне су им локације у Малом Мокром Лугу, крај Ибарске магистрале, Аеродром…„Градоначелник и његов тим с којим смо се сретали пружили су нам подршку кад је реч о свим питањима о којима смо разговарали. То желимо да истакнемо. Ми стално указујемо на отежано пословање свих компанија у Србији без обзира да ли су домаће или стране”, каже Скалушевић.

Колико скупо је инвестирати у Србији, како каже Чедомир Јанковић, најбоље говори податак да се за објекат од 34.000 квадрата у Словенији за комуналну таксу плаћа 1,8 милиона, у Хрватској 1,1, а у Србији 7,4 милиона евра. Промена намене плаца у Словенији се не плаћа, а у Хрватској и Србији то стаје два милиона.

-----------------------------------------------------------

Рачуница за земљу

На коментаре посетилаца сајта „Политике” и питање да ли купују плацеве од 30 до 40 хектара да би касније издавали простор и на томе зарађивали, представници „Икее” су одговорили:

„За робну кућу је потребно око два хектара, за шопинг центар пет хектара, а остатак земљишта је зелена површина која у зависности од прописа земље иде око 30 одсто, што је девет хектара. Паркинг за 6.000 возилаће заузети око шест хектара. Остатак земље је предвиђен за наредне фазе градње, јер њихово искуство говори да ће за пет до десет година доћи до потребе за проширењем објекта. Анализе „Икее” су да ће годишња посета износити око 11 милиона људи.