Фамозни члан 23.

"За грађанина Франкфурта на Мајни Њујорк је такорећи иза угла, али зато путовање у Франкфурт на Одри психолошки, политички и географски представља читаву експедицију". Овако је, седамдесетих година прошлог века, књижевник Ханс Магнус Енцесбергер, у есеју "Јесам ли Немац", описао тадашњу немачку реалност – постојање две Немачке.

За боље разумевање ове "удаљености" између два истоимена немачка града потребно је мало историјског подсећања. Франкфурт на Мајни и његов имењак на Одри били су у две немачке државе. Први у западној (Савезна Република Немачка) а други у источној (Немачка Демократска Република). Између два града и две државе постојала је гвоздена завеса – утврђена војна, политичка и идеолошка линија раздвајања не само између две Немачке већ и две Европе. Било је то време постојања два блока: западног (капиталистичког) и источног (социјалистичког). Најпознатији симбол ове поделе био је Берлински зид.

У новијој немачкој историји један од најважнијих датума, 9. новембар 1989. године, везан је управо за Берлински зид. Тог дана зид је физички пробијен чиме је заправо отворена међунемачка граница. За хроничаре тадашњих бурних догађања у НДР био је то, међутим, сигнал нечег много већег и значајнијег.

"Тога дана, у ствари, Немачка је уједињена. Све остало било је ствар технике", закључује новинар и публициста Ђорђе Милошевић у књизи "Куда иде Немачка".

Круг започет 1945. године пропашћу Хитлеровог Трећег рајха био је коначно затворен.

Немачка је, после војног пораза у Другом светском рату, потписала безусловну капитулацију а њена територија је подељена на четири окупационе зоне којима су управљале државе победнице: САД, Велика Британија, Француска и СССР. Веома брзо међу ратним савезницима је, међутим, "пукла тиква". Политичке, економске и идеолошке разлике између западних сила и Совјетског Савеза директно су скројиле немачку судбину.

Створене су, 1949. године, две немачке државе. У годинама хладног рата које су уследиле, две Немачке су се развијале по западном и источном моделу претварајући се временом у отворене непријатеље. Кулминација непријатељства догодила се 1961. када су источњаци зидом преградили Берлин. Попуштање затегнутости уследило је деценију касније "новом источном политиком" тадашњег западнонемачког канцелара Вилија Бранта. Његови симболични потези помирења нису, међутим, допринели превазилажењу међунемачке поделе.

Западни Немци, ношени таласом економског чуда и пробојем њихове земље међу најразвијеније државе света, постајали су све нестрпљивији. Књижевник Криштоф Хајм је то овако описао: "Наш проблем се зове две немачке државе".

Мало ко је, на међународној сцени, међутим, обраћао пажњу на таква немачка осећања. Промене су почеле да се уочавају тек доласком, средином осамдесетих година прошлог века, Михаила Горбачова на власт у Совјетском Савезу. Творац перестројке и гласности пресудно је утицао на промену политичке климе у источном делу подељене Европе. Његов покушај реформи изазвао је драматичне последице у источном "лагеру" па и НДР чиме је створен простор да се отвори "немачко питање".

Западнонемачки политичари деценијама су вешто избегавали да говоре о немачком уједињењу. Чињеница је, међутим, да још приликом усвајања првог устава СРН (Основног закона), 1949. године овај проблем није заборављен. Творци Основног закона су далековидо оставили простор да се спајање две немачке државе изведе – уз претходно добијену међународну сагласност – по уставној процедури.

Устав из 1949. године говори о немачком уједињењу на два места: у преамбули и члану 23. У преамбули се каже да Основни закон важи за тадашњих 11 западнонемачких покрајина али и "све Немце који га прихвате". У време уједињења толико слављен члан 23. још је конкретнији. Он прописује могућност да Устав ступи на снагу и у другим крајевима Немачке када они приступе СРН.

"Потонуће" Немачке Демократске Републике почело је у лето 1989. масовним бекством туриста а настављено је многобројним протестима и демонстрацијама широм земље које су, на крају, изазвале одлазак с власти дугогодишњег лидера Ериха Хонекера. Већ негде крајем године основна парола стотине хиљада демонстраната незадовољних режимом "Ми смо народ" мало је допуњена па је претворена у слоган "Ми смо један народ". Захтев за немачко уједињење тиме је био јасно постављен.

Превирања у НДР пажљиво су праћена у западној немачкој држави. У новембру 1989. тадашњи западнонемачки канцелар Хелмут Кол изашао је са предлогом о стварању немачке конфедерације. Таква идеја је веома брзо напуштена и тадашња престоница СРН Бон заиграла је само на једну карту – уједињење.

Била је то, како се показало после непуних годину дана, исправна процена. Крајем августа 1990. година новоизабрана Скупштина НДР усвојила је одлуку о приступању СРН. Све по слову фамозног члана 23. Основног закона из давне 1949. године.

Паралелно са међунемачким приближавањем одвијала се и акција на међународном плану. Преговори су почели у фебруару 1990. по формули два плус четири (две немачке државе и четири силе победнице у Другом светском рату) и окончани су 12. септембра исте године. Немци су добили и међународно зелено светло за уједињење.