Савршенство зида суза

„Неко време имао сам титулу песника, можда сам то и био. А и титула певача ми је додељена, иако сам једва могао да изнесем песму”, скромно ће рећи Леонард Коен. Можда и најособенија фигура у свету музике долази први пут у Београд. Публика ће моћи да види овог канадског певача и кантаутора 2. септембра у Београдској арени.

Коен, према сопственом признању, није носталгичар, нити размишља о прошлости. Не сматра ни да треба због нечег да жали, нити пак да честита самоме себи, али свестан је да „нема све време овог света”.

– Ако вам је судбина да будете радник који се зове писац, знате да сваки дан морате да радите. Али, знате и да нећете увек успети. Када на себе више не гледате као на јунака, схватите да ово није рај. Али, и да овај зид суза јесте савршен. Открио сам да ми је лакше ако не очекујем победу – Коенове су речи.

Списак уметника на које је стваралаштво Леонарда Коена утицало, непрегледан је. Зато је можда најбоље усредсредити се на албум „I`m Your Fan” или DVD „I`m Your Man”, где су бројни познати музичари певали Коенове песме или надахнуто говорили о легендарном Канађанину.

Ник Кејв се присетио свог одрастања у конзервативном градићу Ванагарати у аустралијској држави Викторија.

– Дошао сам код пријатеља и његова старија сестра је имала плочу „Songs of Love and Hate”. Било је невероватно да неко у Ванагарати то има. Пустила ми је албум и то ме је променило. Осећао сам се као највећа фаца на свету, јер сам открио нешто што ме је одвојило од других. Људи којима остајем веран су они који су ми на конкретан начин показали прави пут. Коен је то учинио.

За Бона Вокса и Еџа из састава U2 Коен је ретко талентован човек. Еџ Леонарда види као професорски глас у музици.

– Има скоро библијско значење, ауторитет, што произилази из његовог јединственог приступа стварању. Када помислим на Леонарда, сетим се раних дана хришћанства, када се мислило да ако желиш да чујеш божји глас, мораш да одеш на неко веома тихо место. За мене је Леонард човек који силази са планине са каменим плочама, а горе је разговарао са анђелима.

Боно сматра да су се многи писци усудили да дођу до ивице разума и погледају у тај велики амбис. Али, мало њих се гласно насмејало ономе што су видели.

– То је божанска комедија. Веома мало људи борави на тлу којим Леонард Коен корача. И колико год мрачан био свет, он ствара нешто лепо из овог црнила. Проналази сенке у црнилу које остављају утисак боје. Код Леонарда имате осећај да му није тешко да чека. Чека прави стих, оштру мисао. Не мисли да је све што је урадио сјајно. Ех, када бисмо ми имали оно што он одбацује…

Бронислав Радуловић, новинар и један од највећих обожавалаца лика и дела Леонарда Коена у нас, канадског кантаутора почео је да слуша тек 1991. године и то након што га је заинтересовало како је бенд „Sisters of Mercy” добио име. Испоставило се по једној од најпознатијих песама Коена.

– Постао сам завистан од његове музике. Гледао сам га прошле године у Амстердаму. Са њим је на сцени десетак музичара, беспрекорна је продукција, а осећај феноменалан. За своје године на сцени је веома живахан, плени, али он је ипак симпатични старац. Не заборавите да он 21. септембра пуни 75 година. Он је сада на турнеји зато што су га покрали адвокати. То је за њега био крах, али за обожаваоце радост и добитак.

Владислав Бајац, писац и директор „Геопоетике”, не само да се може похвалити тиме да је успео да дође до Коена, већ се и спријатељио са њим. Бајац се присећа да га је упознао пре скоро тридесет година, када је превео на српски његову књигу песама „Снага робова”.

– Било је то 1981. године. Знао сам да је тог лета био на грчком острву Хидра где је имао кућу. Провели смо део тог лета заједно. Од тада, ми смо пријатељи. Сретали смо се сваких неколико година којекуде по свету, од Америке до Беча. Телефоном и мејлом такође смо у вези. Са њим сам направио више интервјуа и тако помало злорабио тај диван однос. Али, он је за то имао разумевања: мислио је да увек треба и у пријатељству обавити део посла. Тако сам о њему снимио и једну ТВ емисију 1984. године.

Коен је, Бајац признаје, један од малобројних веома важних креативаца у његовом животу. О његовом писању има високо мишљење, а о певању…

– Он је сам за себе, самоиронично, још одавно рекао да је рођен са златним гласом. Знам много шта о њему, па и многе прекрасне тајне. Не верујем да ће изаћи на видело ни када будем написао књигу о њему. Од тзв. Свете тројице савременог популарног стваралаштва – Дилан, Коен, Гинзберг – имао сам срећу да знам сву тројицу. Али, Коен је у познавању човекове интиме, а посебно оне посвећене жени, самоћи и зен будистичкој дубини, неприкосновен. Што би у сленгу рекли – он је мој човек.

У дописивању са њим, а поводом турнеје и доласка у Београд, насмејао га је опаском да као најмлађи активан певач и музичар у складу са својим годинама има и најоптимистичнији назив турнеје за који је чуо – 2008/2009!

– Зар није? Читао сам доста и добрих и лоших критика са Диланове турнеје која је у току, једном лошем концерту сам и присуствовао. Лично сам критиковао неке од Гинзбергових наступа. А Коен би због већ прилично изгубљеног гласа (шалимо се да више прича него што пева), могао да очекује највише негативних критика на овој турнеји. После више од стотину концерата, није доживео ниједну. Знао сам да ће тако бити. Он је толико вољен да му се све опрашта. И заслужио је. У његовом случају, нимало се не стидим своје необјективности.

Јелена Копривица