Арбитри научног квалитета

Достигнућа у науци и медицини често се нађу на насловним странама медија и предмет су јавних дискусија. С повећаним бројем научних информација које се представљају широј јавности и повећаним бројем организација које се баве промоцијом и дискутују научна достигнућа, постаје врло тешко да се вреднују научна достигнућа и да се утврди које научне тврдње треба озбиљно схватити, а које информације су, једноставно речено, нетачне. Често и сами научници саопштавају врло контрадикторне чињенице.

Како да знамо чему и коме да верујемо?

Због тога су озбиљни научници успоставили систем рецензије за одлучивање који научни резултат може да се објави у неком научном часопису. Научне публикације подвргавају се независном и пажљивом прегледу врхунских научника пре него што се ти резултати објаве, а да аутор не зна ко су ти стручњаци.
У свету се данас годишње публикује више од милион научних радова у разним научним часописима. Научни часописи општег усмерења, као што су „Сајенс” и „Нејчер”, имају екстремно ригорозне стандарде за публиковање. Одбиће да штампају чак и релативно добар научни рад ако уредници не виде да је у питању неки научни продор у датој научној области. Овакви научни часописи обично имају двослојни систем вредновања.

У првом кораку чланови уредничког одбора утврђују да ли је налаз приказан у раду коректан, а потом да ли је довољно иновативан да би завредео публиковање. Огромна већина поднетих радова буде одбијена управо на том степену вредновања. Радови који прођу ову претходну рецензију шаљу се на рецензију врхунским, доказаним експертима широм света, да их „дубински” анализирају.

Зашто сам навео примере „Сајенса” и „Нејчера”?

Сви смо се недавно обрадовали када је један наш млађи колега објавио рад у „Сајенсу”, у сарадњи с другим колегама, што му нимало не умањује значај. Међутим, овде је најважније истаћи чињеницу да се на сличан начин у озбиљном научном свету и у земљама где је наука развијена примењује идентичан принцип код одобравања или финансирања научних пројеката, а исто тако и код избора наставника на универзитетима! За избор на неко професорско место често се тражи и по 15 (словима петнаест!) независних мишљења.
Да би се и код нас у Србији колико-толико наука упристојила, најпре морамо да видимо ко је ко у науци. Морамо да прођемо кроз катарзу сличну оној кроз коју пролазе научни радови у већ наведеним научним часописима. О томе шта је вредно, а шта није да више не одлучују бирократе у Министарству за науку или министар за Национални инвестициони програм или, пак, српски академици. Сви, али сви без изузетка би за финансирање научних пројеката морали да буду подвргнути међународном, независном вредновању.

Такозвана квантификација научних радова коју је пре неки дан с разлогом критиковао један колега физичар(?), а тренутно је на снази, може се, једноставно, назвати сулудом и самоубилачком!

Да поновим: без непристрастног, објективног, међународног вредновања наших научних пројеката остаћемо ту где смо. А где смо? Нигде!

Професор Универзитета у Београду