Дан после

Кампања против измена Закона о информисању која траје од када га је влада ,,прошверцовала” у скупштину, веома личи на кампање сатанизације премијера Ђинђића пред 12. март или неких мера произашлих у ванредном стању како би се спречило откривање политичке позадине завере и убиства Ђинђића.

Ова сличност није случајна када се има у виду да су коловође ове кампање исти они који су се тада истицали, дакле Коштуничини, Милошевићеви и Шешељеви медијски комесари, као и политичари који су злоупотребљавали и даље злоупотребљавају медије. Али поред њих део јавности, иако свестан да се медијска сфера мора уредити, био је с правом забринут због могућих злоупотреба овог закона и репресивних одредаба у иницијалном предлогу закона и незадовољан ,,муфљуским” начином на који је закон доспео у процедуру. Сада је неспорно да је постојао и шири контекст ове приче од самог закона. То је покушај рушења Цветковићеве, односно Тадићеве владе.

И да се одмах разумемо. Предлог закона је био лош, а влада треба да падне. Али када?

Ту долазимо да нечег што се зове јавни интерес. Ко данас хоће да сруши Тадићеву владу? Па управо они који су изгубили власт маја прошле године, окончавши свој други мандат рушењем Београда. Тада смо добили ову неспособну и посвађану владу, али којој упркос свему, Европа признаје добронамерну проевропску оријентацију. Јер и шта јој друго преостаје када су европске снаге у Србији још увек слабе, а њихова алтернатива, у овом тренутку, антиевропски насилници и паликуће који су дошли на власт после 12. марта. И срећом два мандата потрошили за ,,само” четири године. Годину дана касније, због неодговорности и опседнутости личним разлозима и партијским интересима пре свега Г17 плус и СПС-а, дошли смо на корак од пада владе и ванредних избора.

И наизглед до дилеме. Да ли је у јавном интересу помоћи Шешељу, Николићу и Коштуници да сада сруше ову владу и на ванредним изборима дођу у ситуацију да формирају нову, која ће по други пут, зауставити европске интеграције наше земље. Или је у јавном интересу помоћи овој влади да опстане до визне либерализације, одмрзавања ССП-а и прихватања кандидатуре за чланство у ЕУ. И тако ојачати европске снаге. Да се онда, на ванредним изборима када европска оријентација Србије буде неповратна, такмичимо у томе ко ће брже и ефикасније обавити заостале европске послове. Јер само тако је могуће после тих избора добити ефикасну проевропску владу која ће надокнадити четири изгубљене године. Дакле, бољу од ове.

За мене нема дилеме шта је овде био јавни интерес. Неком другом је помоћ Шешељу, Николићу и Коштуници да данас дођу у прилику да се врате на власт – такође јавни интерес. Отуда и толико њихове љутње и беса што су у влади, у последњем тренутку, нашли мало разума да помогну и сами себи. Без тог разума да прихвате оно што су примедбе стручне јавности и ОЕБС-а, ни ЛДП им не би могао помоћи. Тако дођосмо и до измена овог закона који је јуче усвојен и који је био само повод за рушење владе. То није више онај закон који је Динкић предложио, јер је већина спорних одредаба промењена. Укинут је депозит за оснивање гласила, казне су смањене и уведена је разлика између оних који први пут прекрше закон и оних који то раде у континуитету. Захваљујући ЛДП-у укинута је могућност гашења медија због блокаде, иако су у блокади медији против којих ЛДП има преко сто тужби. Омогућен је пренос власништва над медијима уз пренос обавеза који тај медиј има. Месец дана који су ,,купљени” одлагањем гласања, ЛДП је искористио за оно што је влада пропустила да уради. Да консултује медијска удружења и стручну јавност како би се закон поправио. Који је закон имао толику јавну расправу? Можда Устав? Такође договорили смо се о усвајању медијске стратегије као и о изменама Закона о оглашавању, о радио-дифузији и доношењу закона против монопола у медијима током јесењег заседања скупштине. Али овог пута сав тај посао ће се радити у сарадњи са стручном јавношћу и медијским организацијама.Ако је и од опозиционе партије са само 12 посланика – доста је.

посланик ЛДП-а