Мантил и печено прасе за улазницу

Дипломирани инжењер грађевине у пензији Милован Миловановић један је од 51.406 срећника који ће 9. септембра на стадиону Звезде присуствовати, већ сада се може слободно рећи, историјском фудбалском мечу. Ипак, оно што ће разликовати овог пасионираног љубитеља фудбала из Београда од већине, ако не и од свих гледалаца који су се докопали улазнице за дуел Србија – Француска, јесте то што је он и пре шест деценија био очевидац окршаја наше и француске репрезентације.

Улог ће у Београду и сада, као и 1949, бити огроман – након утакмице за једну од ове две селекције врата светског првенства ће се потпуно отворити док ће се за ону другу знатно притворити.

Иако је прошао „цео један живот” од чувеног дуела Југославија – Француска, првог у борби за Светско првенство у Бразилу 1950, Миловановићу су неки детаљи везани за ову утакмицу остали у неизбрисивом сећању.

– Имао сам само седам година, али то није спречило мог комшију Јову, иначе вршњака мојих родитеља, да ме поведе на утакмицу. Знао је да обожавам фудбал који сам, додуше, до тада гледао само на локалним, „малим” теренима. Са Звездаре, на којој смо живели, кренули смо пешке око поднева на утакмицу, три сата пре њеног почетка. Према Аутокоманди из свих праваца су се сливале колоне људи. Свечарска атмосфера се осећала у самом ваздуху – евоцира Миловановић успомене на 9. октобар 1949.

Како каже и тада је, као и сада, број људи који су желели да гледају меч с Французима био знатно већи него што је стадион могао да прими.

– Прилази стадиону су били крцати. Било је многи оних који нису имали улазнице и који су на свакојаке начине покушавали да дођу до њих у последњем тренутку. Посебно ми је у сећању остао један средовечни човек који је на сва звона оглашавао да за карту нуди мантил и печено прасе. Испрва сам мислио да је посреди шала, међутим уверио сам се да је озбиљан када сам угледао да у рукама заиста држи и мантил и прасе – истиче Миловановић.

По његовим речима тај меч је био посебан и због тога што је њиме званично отворен стадион Централног дома Југословенске армије, данашњи стадион Партизана, који је у том тренутку био највећи спортски објекат у земљи:

– У то време стадион ЦДЈА, како су га скраћено звали, био је истинско архитектонско чудо, можда исто као што је то сада случај с пекиншким „Птичјим гнездом”. Сећам се да је врло брзо изграђен и да нема човека који није био најискреније одушевљен његовим изгледом. Отварање новог стадиона је дало већи значај самом мечу Југославија – Француска, па је свако ко је тада био на њему могао да се сматра за привилегованог.

Не бледе ни сећања на саму утакмицу, коју је према извештају „Политике”, гледало преко 60.000 људи:

– Стадион је био дупке пун сат и по пре почетка. Сви су били на ногама будући да и није било места за седење. Обе екипе су у тренутку изласка на терен награђене дуготрајним аплаузом. Навијачки репертоар није био широк као данас, тако да се углавном клицало: „Југославија, Југославија...” Ипак, прави делиријум на трибинама је настао када је Жељко Чајковски довео нашу репрезентацију у вођство у 36. минуту. Расположење је, ипак, спласнуло када је Француска голом Бајоа изједначила у десетом минуту другог полувремена. Без обзира на резултат, који су многи пред реванш у Паризу сматрали неповољним, испратили смо нашу репрезентацију аплаузом. Поздрављен је, наравно, и противник – напомиње Миловановић.

Иначе, и узвратни дуел у Паризу, одигран 30. октобра, завршен је истим резултатом. Французе је у вођство довео Бајо (9. минут), изједначио је Бобек (44), па је одлука о путнику у Бразил одложена за 11. децембар. Тог дана у Фиренци одиграна је „мајсторица” у којој је Југославија после продужетака славила с 3:2. Повели смо голом Михајловића (12), изједначио је Валтер (13), а Лисијано довео Французе у вођство (83). Минут касније голом из пенала Михајловић је изједначио, док је тријумф и пласман на Мондијал Југославији донео Жељко Чајковски у 114. минуту.

Миловановић верује да ће коначни епилог и ових квалификација бити као и 1949, тј. да ће се наша земља пласирати на светско првенство.

– Сада бих био задовољан истим оним резултатом који смо остварили против Француза на Топчидерском брду 1949, јер, мислим да би нам бод био више него довољан да освојимо прво место у групи и директно се пласирамо на шампионат у Јужној Африци. Међутим, уверен сам да лако можемо и до победе под условом да и ми и Французи играмо као и досадашњем току квалификација. Јер, до сада смо показали неупоредиво више од њих – каже на крају Миловановић.

Ново Бојичић

-------------------------------------------------------

Стрелац једини играч који није био из Београда

Једини гол за Југославију против Француске 9. октобра 1949. је постигао једини фудбалер који није био из београдског клуба. За нашу репрезентацију су тада играла деветорица из Партизана (Фрањо Шоштарић, Ратко Чолић, Златко Чајковски, Миодраг Јовановић, Лајош Јаковетић, Кирил Симоновски, Марко Валок и Стјепан Бобек), двојица из Црвене звезде (Бранко Станковић и Рајко Митић) и један из загребачког Динама (Жељко Чајковски, млађи брат Златка Чајковског).

Селектор је био славни предратни фудбалер, учесник Првог светског првенства 1930. у Уругвају, инж. Милорад Арсенијевић. А на првој страници историје садашњег Партизановог стадиона уписани су и ови француски фудбалери: Ибрир, Фреј, Марш, Пруф, Он, Каре, Бајо, Ранцони, Барат, Вандорен и Гримелон. Судио је Холанђанин Ван дер Мер. У претколу је наша репрезентација победила Израел са 6:0 на старом Звездином стадиону, а у Тел Авиву је било 5:2 за нас, док су Французи били слободни.