Правила пребројавања

Један од основних продуката научноистраживачког рада је публикација у неком научном часопису. Жеља сваког научника је да објави рад у часопису што веће цитираности јер тиме повећава „видљивост” резултата свога рада. Битно је знати да сваки рад послат у престижни часопис пре објављивања пролази ригорозан пут независног оцењивања врхунских научника. Њихов задатак је да провере да ли су задовољени сви прецизно дефинисани стандарди које је наметнула светска научна заједница. Другим речима, сваки српски научник да би био успешан у свом послу мора да побеђује у немилосрдној међународној конкуренцији. Мало је делатности на које се овде код нас може применити слична формула.

Овакве строге критеријуме већина наших научника сасвим успешно савлађује. Проблеми настају када ми одлучимо да сами себе оцењујемо. Тада на сцену ступају овдашњи критеријуми. Министарство за науку већ неколико година научнике категоризује на основу правила која се суштински своде на пребројавање публикованих радова. Поменута категоризација је део посебног колективног уговора за научноистраживачку делатност и на њега се министарство позива кад научницима одређује плате. То значи да категоризација има огроман утицај на животе свих научних радника. Иначе, оцењивање резултата научног рада је према недавно предложеној Стратегији научног развоја Србије једно од основних опредељења министарства. Много је аргумената који иду у прилог потреби да се сваки рад, па и научноистраживачки, адекватно вреднује. Али мислим да сигурно треба расправљати о следеће две важне ствари.

Прво, начин на који министарство оцењивање успоставља и спроводи сасвим је неодговарајући. Критеријуми никада нису били резултат стратешког промишљања и широке расправе. Они су настали тако што је затечено стање у нашој науци квантификовано на сасвим једноставан начин, што је резултирало увођењем критеријума за сваку науку понаособ. Тако су друштвене науке добиле несразмерно блаже критеријуме од наука као што су физика и хемија. Осим тога, од свог настанка критеријуми су мењани неколико пута. То значи да српски научник не може са сигурношћу да зна какви резултати рада ће за неколико година бити оцењени највишом оценом, што научнику обезбеђује и највећу плату. Сада стиче се утисак да је вредновање научног рада резултат нагодби уског круга људи који веома мало воде рачуна о будућности српске науке. Мој предлог је да иза критеријума за евалуацију резултата научноистраживачког рада, као важног стратешког питања, треба да стоји одлука Националног савета за науку донета консензусом. Подразумева се да онда успостављени механизам евалуације не треба мењати током бар једног пројектног периода.

Основно питање је шта се постојећом евалуацијом жели постићи. Резултат који министарство приказује у објављеној стратегији је пораст броја публикованих научних радова до 2009. Ако тај пораст покушамо да објаснимо уведеном категоризацијом имамо проблем са чињеницом да и у земљама региона постоји сличан раст броја публикованих радова, иако њиховим научницима није наметнут никакав бирократски модел разврставања научника на лоше, добре... најбоље. Пораст броја публикованих радова, такође, постоји и у свим земљама Европске уније. Нажалост, за земљама региона у броју публикованих радова на милион становника заостајемо неколико пута. Ако бисмо желели да с постојећим људским ресурсима досегнемо словеначку науку сваки српски научник требало би да годишње објављује око четири пута више радова него до сада. Ових неколико чињеница јасно говори да је утицај категоризације научника на успешност српске науке веома прецењен. Бирократско рангирање никада неће умањити ефекте срамотне чињенице да имамо свега 1.400 истраживача на милион становника. По том параметру смо претпоследњи у Европи, испред Турске. Један од основних императива развоја савременог друштва је развој науке и образовања. То од наше државе изискује знатно већа улагања од постојећих. То је једини начин да поменути број (1400 истраживача) постане прошлост.

Научни саветник у Институту за физику