ДРАГОМИР АЦОВИЋ

Како год окренете, стално смо у изнудици!

Коначно је постигнут договор да Србија добије нови Устав, и у томе је – наизглед – постигнут завидан степен сагласности парламентарних странака, уз предвидљиву количину јавног гнева оних који су остали изван Народне скупштине, па самим тим и прилике да о предлогу устава било шта кажу. Интимно сумњам да би многи међу њима имали уопште шта да кажу, поготову сувисло, али разумем незадовољство и сматрам га легитимним. Разумем, не мање, и оне који су се коначно око Устава договорили и који позивају да је последњи час, и да је за јавну расправу и озбиљне интервенције у (на једвите јаде) постигнутом консензусу прекасно.

Уопште, много разумем и зато сам много забринут!

Понешто не разумем, и то ме још више брине.

Нови устав би требало да нам пружи основ за полагање и очување права на Косово и Метохију. Тешко да би се ико могао досетити јачег разлога за доношење новог устава него што је очување Косова и Метохије, и не може се спорити да је дужност одговорне власти, законодавне и извршне, да све учини да то омогући. Поготово је то дужна када се као земља и народ нађемо у изнудици! Ја не разумем, међутим, зашто смо ми стално у изнудици?

Наш ход по мукама траје већ деценијама. И за све то време ми на невоље реагујемо онда када је већ касно и онда када време за поправке и побољшања неповратно прође. Реагујемо на пречац, по кратком поступку, у страху да смо већ закаснили и са сазнањем да нам је несрећа пред отвореним вратима. Онда се позовемо на то да избора нема, да је питање бити ли не бити, и да други пут – у ствари – и не постоји. Као да уопште постоји дилема шта је узрок наших невоља, и као да стварно отворене опције нису ствар нијанси, а не драматично различитих прилика и могућности које нам се пружају.

Откуда то да смо потрошили године бавећи се све самим судбоносним стварима, а да Устав није био међу њима? Откуда то да је ових дана могло да се разговара и договори оно што до ономад није било могуће ни у мислима нити се назирало на видику?

Можда зато што се праве разлике међу преговарачима и нису налазиле тамо где смо их тражили, тамо где добро знамо и познајемо разлику између декларативног и стварног, између прокламованих начела и прагматичности којом се супституишу етика и закон, него на подручју усавршавања технологије владања, страначке контроле над вољом гласача и обезбеђивања од контроле док се држи власт, а од одговорности за злоупотребу власти онда када се са власти оде. У тој бескрајној игри као да је већина учесника сматрала да има на располагању довољно времена и опција да може да опструише сваки разуман и логичан договор. Мали људи, нашавши се у позицији да стварају историју, покушавали су да проблеме сведу на своју димензију.

Тако смо поново ушли у изнудицу!

Сада можемо да се размахнемо и да урадимо нешто од онога што је требало давно учинити, у шта су се сви клели. Нећемо моћи све, али бар нешто! Вајдица је.

На крају, мала лична дилема. Да ли сам задовољан оним што у новом уставу пише? Нечим јесам, многим нисам; лако је претпоставити да сам најнезадовољнији напредовањем у прошлост, у Бихаћ и Јајце, као трајне и недодирљиве вредности наше судбине око које је, изгледа, било најлакше постићи консензус. Да ли да изађем на референдум и гласам за нови устав? Него шта ћу! У изнудици сам!

Председник Крунског савета