Линија толеранције

Споменик Четири вере, подигнут је 1934. године ратницима који су изгинули и помрли у ширем региону Чачка, за време Балканских и Првог светског рата. На њему се налазе симболи четири верске заједнице, православне, католичке, исламске и јеврејске. У заједничкој гробници су сахрањени посмртни остаци 918 војника обе зараћене стране, што значи, војника српске армије и војника централних сила. Од тога је 652 српска борца, од чега 205 из чачанског краја, а укупан број сахрањених из састава централних сила је 262.

Пројекат споменика је дело Исидора Јањића, инжењера из Чачка. Изградња споменика поверена је чачанском каменоресцу Франческу Бербељи.

(Коришћени подаци из текста Теодосија Вукосављевића „Спомен ратницима Првог светског рата на гробљу у Чачку”, објављеног у Зборнику радова Народног музеја у Чачку 1975. године.)

Пре неколико година у кампањи за подстицање веће толеранције коришћен је слоган у којем се помиње крава. Путовао сам у Београд, не знајући за ту кампању. На билборду, поред друма, дочекао ме је цртеж краве и актуелни слоган. Од тада је прошло доста времена, а слоган и даље памтим. А крава се показала као најбољи промотор неке наше акције.

Нема, иначе, апсолутно толерантног човека. Код свакога постоји граница толеранције. Од висине на којој се налази та граница зависи да ли ћемо за неку особу рећи да је толерантна. У ствари, ми се само изјашњавамо да ли је одређена особа толерантнија од нас.

Али не зависи све само од висине на коју је код појединца постављена граница толеранције, ни од погледа који врши ту процену, зависи и од времена у којем човек живи. Споменик Четири вере, подигнут ратницима који су изгинули и помрли за време Балканских и Првог светског рата, војницима обе зараћене стране, увек ће бити диван пример толеранције, убеђен сам у то, али постоје и дела која се доживљавају као позитиван пример у једном времену, а у другом не.

У једном добу се толерише једно, у другом се толерише друго. Вероватно се сећате колико је пре само двадесетак година, можда највећа тенисерка свих времена Мартина Навратилова имала проблема кад је обелоданила да је у љубавној вези, чини ми се, са својом секретарицом. Није она имала проблем на Балкану, имала га је у развијеном западном свету. Данас смо сведоци да хомосексуалци у неким земљама имају право да усвајају децу и да склапају бракове. Сведоци смо да макрои у Немачкој, Холандији, а и многим другим земљама проституткама уплаћују радни стаж и здравствено осигурање, и да се обављање тог заната рачуна у посао који трудбеници обезбеђује пензију. Иако је до јуче свуда у свету била незамислива легализација проституције, данас је скоро свуда пожељна, под условом да проститутка кориснику издаје фискални рачун и да њен макро држави редовно плаћа порез. Наглашавам то скоро, пошто у исто време, на сат лета авионом од градова у којима је проституција дозвољена, живи девојка која је осуђена на јавно бичевање јер је попила флашу пива. Кад смо већ код конзумирања алкохола, морам изнети запажање да се на њега ни у развијеном свету више не гледа благонаклоно, мада још нису почела јавна бичевања. Пре само десетак година, чак су и саобраћајни полицајци толерисали одређени ниво алкохола у крви возача. До јуче нико није могао да истера пушача из затворене просторије, данас му се у скоро свим земљама за такав вид преступа изриче оштра казна. Да не причам о некадашњем затварању очију, што је један вид толерисања, пред физичким кажњавањем деце, и у породици и у школи. Свет се мења, као и схватање појма толеранције.

Од наше спремности да толеришемо, да разумемо и поштујемо друге и другачије, од наше трпељивости и неагресивности зависи квалитет људског живота. Али, да ли човек може да застрани у толеранцији, да ли може да је изопачи? Не намећем одговор, искрено питам.

Ако свет настави да се мења брзином којом се мења, а не видим зашто не би наставио, да ли би сада ваљало да застанемо и упитамо се шта може садржати, за двадесет година, позив на толеранцију, шта се од нас може тражити да прихватимо, и шта можемо тражити од других. Чини ми се да последњих година, у литератури, а и на филму, све више има дела у којима се приказује патња немачких војника четрдесет пете, поготово оних који су се затекли у Русији. Да ли ће се једном од људске популације тражити да са наклоношћу гледа и на борбу и циљеве њихових високих официра и вођа? Да ли ће се једном и канибалима признати право на избор хране.

Вековима имамо став да није преступник онај ко конзумира дрогу, преступник је онај ко је производи, кријумчари, растура... Да ли ће за двадесет година бити прихватљив онај ко једе људско месо? Ово је данас несумњиво некоректно поређење, али смемо ли се заклети да ће и сутра бити оцењено као неприхватљиво?

У сваком случају, данас и овде, мислим да је потребно показати више толеранције према другоме, па и према неистомишљенику у вези са питањем схватања толеранције. Било је жучних расправа и негодовања и 1934. године када је у Чачку подизан тај јединствени споменик Четири вере, али хуманизам људи тог поднебља је превагнуо, и изгинули војници, обе зараћене стране, сахрањивани су у исту гробницу. Зато треба неговати здрав дијалог. Нека слободно говори и бивствује и онај ко жели да комшијина крава буде жива и здрава, али и онај коме је дражи слоган: да комшијина крава буде велика к'о чивава, јер му једном може доћи у памет да је и он нечији комшија.

књижевник