Синдром хубриса

Лорда Дејвида Овена добро познајемо, не толико као својевремено најмлађег шефа британске дипломатије или кооснивача и вођу британске краткотрајуће Социјалдемократске партије, већ као агилног посредника у бившој Југославији током 90-их, коаутора, са Сајрусом Венсом и Торнвалдом Столтенбергом, два неуспела мировна плана за Босну. О томе је написао мемоарску књигу "Балканска одисеја", али последњих месеци минуле године доста се помињалo његово најновије дело у којем је комбиновао своје политичко искуство са медицинским знањем – мало је, наиме, познато да је он по образовању лекар неуролог. Та књига има не баш лако разумљив наслов "Синдром хубриса" и део је шире студије која је требало да буде објављена ове године – овај одломак је угледао светло дана на инсистирање издавача, због актуелности. А актуелност је била одлазак Тонија Блера са премијерског положаја и његово брзо потонуће у политички заборав, упркос томе што му је поверена улога посредника у блискоисточним спорењима.

"Синдром хубриса" анализира феномен који је, по Овену, пре свега медицински, мада још није клинички категоризован као такав. Реч је, тврди он, о болести којој су склони политичари. "Хубрис" је иначе грчка реч која описује претерану гордост и охолост, препотенцију до нивоа на коме смртник оспорава супериорност богова. После хубриса неизбежно следи "немезис", заслужена божја казна.

Конкретно, "синдром хубриса" се манифестује као вишак самопоуздања код политичких лидера, који у једном моменту почињу да верују у своју свемоћ и непогрешивост. Та ароганција власти доводи до тога да они почињу да искривљено тумаче стварност око себе, да игноришу чињенице – да се окружују само онима који им повлађују, што за резултат има погрешне одлуке и неизбежан пад, прво ауторитета, а потом и са власти.

Мада своју тезу настоји да пројектује као универзалну (синдром хубриса најочигледнији је био код Хитлера), главни јунаци Овенове књиге су Тони Блер и Џорџ Буш, при чему му је, разумљиво, британски премијер ближи. "Лидери који пате од хубриса обично су осокољени почетним успесима", пише Овен. У Блеровом случају то је био привидан успех у протеривању српске војске са Косова 1999. Привидан, јер је то повлачење било више резултат руских притисака иза сцене него што је Блерова заслуга. Али то је још један аспект "синдрома хубриса" – тенденције болесника да себе ставља у центар догађаја.

Овен наводи и друге симптоме који, како тврди, потврђују његову дијагнозу. "Многи који су радили с Блером рећи ће вам да је постепено престао да држи састанке који су подразумевали да слуша учеснике. Он би једноставно саопштио шта он мисли о теми на дневном реду... После своје друге изборне победе, његова склоност ка ’председничком’ стилу владања је порасла. Именовао је сопствене политичке саветнике, скрајнувши Форин офис и игноришући кабинет".

"Синдром хубриса" код Блера и Буша Овен види и на примеру Ирака. Иако је и сам био за интервенцију, он сматра да крвави заплет који је уследио после уклањања Садама Хусеина није био неизбежан. Једино објашњење зашто се догодио, по њему је – хубрис. "План за дан после није прављен, јер су очекивали да ће бити ослободиоци и хероји. Имали су превише самопоуздања, што је за резултат имало да се нису гњавили ситницама. Ирак је много гори од Суеца и последице ће се осећати деценијама..."

И Буш и Блер су, каже Овен, свет у суштини учинили много несигурнијим због своје потребе да буду значајне историјске фигуре које контролишу велике догађаје. "Као и обично, обични људи плаћају цену учинка двојице ментално дефектних, нарцисоидних фантаста који су напредовали далеко изнад својих могућности".

Обојица при томе нису имала "синдром хубриса" кад су долазили на власт – стекли су га тек на власти. Уствари, изгледи да се оболи од овога су веће што се на власти дуже остаје. То је и објашњење зашто су лидери сасвим другачији после неколико година на положају него што су то у моменту кад га преузимају. И управо због мегаломаније изазване хубрисом, партијама је данас много теже да промене своје лидере него раније. Али отежавајућа околност је што синдром није увек лако препознати, јер се манифестује само на политичком нивоу – на оном социјалном нема никаквих симптома.