Горе од бекства

Глумац Жарко Лаушевић (49) неће ићи у затвор ако буде изручен Србији из САД и за њим више није расписана потерница, јер је председница Трећег општинског суда у Београду прихватила захтев главног тужиоца Србије да му се одложи издржавање казне од 13 година затвора, док Врховни суд Србије не донесе одлуку о захтеву за заштиту законитости који је поднeо тужилац Слободан Радовановић. У том захтеву тужилац тражи од Врховног суда Србије да утврди да је Врховни суд Црне Горе повредио права Лаушевићу и прекршио прописе када му је првостепену казну са четири године затвора повећао на 13 година.

Нема сумње да ће и Врховни суд Србије испунити захтев тужиоца, односно комплетног јавног мњења Србије, које већ 16 година тражи слободу за Жарка Лаушевића, иако је више пута доказано, и то на основу вештачења најбољих београдских вештака (по налогу Вишег суда из Подгорице), да је кобног 31. јула 1993. године, на тераси подгоричког локала „Епл”, прекорачио нужну одбрану, пуцајући чак у леђа Радовану Вучинићу који је покушавао да побегне, испаливши укупно 13 метака, којом приликом је погинуо и Драгор Пејовић, а рањен Андрија Кажић.

Као што је актуелна афера због физичког напада Миомира Мугоше на новинаре ,,Вијести”, најбољи тест не само за црногорску полицију, тужилаштво и суд него и за целокупно друштво (и већ је извесно да ће многи на том испиту пасти), тако и на случају Лаушевић, србијанско друштво, почев од медија, па до правосуђа, пада већ годинама из почетне лекције права и демократије. Наиме, оно што је главно обeлежје сваког демократског друштва и правне државе јесте да су сви грађани пред законом једнаки. Чак су познати ликови у цивилизованом свету, када се огрeше о закон, у лошијем положају, јер медији их у таквим случајевима нимало не штеде, а ни судије, јер се подразумева да јавне личности сносе већу одговорност, од обичних грађана, за сваки учињени потез у приватном животу. У Србији, пак, готово да нема новина или телевизије које годинама не траже рупу у закону не би ли како заслужене казне ослободиле свог љубимца. У свој тој медијској кампањи нико не пита да ли ће бити задовољена законска и божја правда, да ли ће кроз такав епилог икакву сатисфакцију добити породице убијених, те какву ће поруку злочин без (одговарајуће) казне послати потенцијалним убицама.

Оно што посебно брине јесте чињеница да се нико од интелектуалаца, правника и новинара у Србији није ни осврнуо на вишегодишњу медијску борбу за ослобађање двоструког убице; нити пре 15 година, нити 1998. године када је судија Вишег суда у Подгорици Светлана Вујановић (супруга Филипа Вујановића), без ваљаног образложења (због чега је Врховни суд преиначио њену пресуду), смањила казну Лаушевићу са 13 на четири године, нити последњих седмица када неки београдски медији, својим текстовима, врше велики притисак на правосуђе да измисли начин како да обезбеди слободу популарном глумцу.

Сваки слободни интелектуалац у Србији данас би морао себи поставити питање да ли има право да се буни против Америке и бројних других западних сила које не поштују међународно право у случају Косова и Метохије уколико се у самој Србији не поштује елементарна уставна и цивилизацијска норма о равноправности свих грађана. Јер ако Србија има миљенике за које не важе закони, зашто и Америка, међу земљама у нашем региону, не би имала миљенике, за које не важи међународно право.

новинар из Подгорице