Логично све више губи од официјелног

Случај с Фифиним записником с фудбалске утакмице Србија – Француска (1:1) у квалификацијама за Светско првенство по коме је пенал досуђен у 9. минуту изведен у 12, а уместо голмана који је скривио најстрожу казну резервни је ушао тек после три минута, само је још једна потврда како логично губи од официјелног.

То је повод да се подсети да оно што долази „одозго” не мора да буде и добро. На жалост, што је организација моћнија (овде се имају у виду међународне фудбалске федерације, мада то може и да се уопшти), разумно се све више повлачи пред надлежним. Као у војсци – чин више и човек одмах постаје „формацијски паметнији”.

Ево неколико примера замисли које су дошле с „ненадлежног места” и биле толико успешне да је данашњи фудбал, па и спорт уопште, незамислив без њих.

Елем, Куп европских шампиона (од њега је настала данашња Лига шампиона) предложио је уредник француског спортског листа „Екип” Габријел Ано у децембру 1954. Такмичење је почело 4. септембра 1955. када су прву утакмицу одиграли лисабонски Спортинг и Партизан (3:3). Те сезоне је било незванично, али је због огромног успеха од наредне већ било под надлежношћу Европске фудбалске федерације (Уефа).

Даље, Европско првенство у фудбалу је, опет на предлог Габријела Аноа, почело 1959. као Куп европских нација. Пријавило се само 17 земаља међу којима нису биле Енглеска, Западна Немачка, Италија... Уефа овог пута није журила – „посинила” га је тек 1968. и од тада се и званично зове Европско првенство.

Најбољег фудбалера Европе („Златна лопта”) „Франс фудбал” бира од 1956. Уефа је тај патент почела да примењује од 1998, а Фифа проглашава најбољег фудбалера на свету од 1991.

Од 1960. победници Купа европских шампиона и јужноамеричког Купа Либертадорес (Освајач) играли су Интерконтинентални куп за првака света, разуме се, незванично. Било је година када клубови нису могли да нађу заједнички језик, па се није ни играло, али релативно недавно се Фифа сетила да то узме под своје.

А ево и судбине неколико идеја које нису дошле из редакција, него из председничких кабинета међународних федерација. Европског првака 1996. је одлучио такозвани „златни гол”, то јест продужеци су се играли док се не постигне гол. Онда је то преправљено у „сребрни гол”, што је значило да кад падне гол утакмица се не завршава, него се игра до краја тог продужетка. А онда су „горе” схватили да се фудбал, ипак, игра на време и то унапред одређено.

Било је ту и залагања садашњег председника Фифе да светско првенство буде на две године уместо на четири да би се попунила, наравно маркетиншки и финансијски, „превелика празнина”.

Као што је сада у моди да се на крају првог и другог полувремена додају минути (на пример: 45+3 или 90+5) тако је деведесетих година владало правило да се аутогол приписује противничком играчу који је последњи дотакао лопту, па макар то било минут пре него што је лопта ушла у гол.

На срећу, увидело се да је то бесмислено, а ваљда ће тако бити и са додавањем времена на 45. или 90. минут. Кад падне гол у додатом периоду није јасно да ли је то био последњи минут или се после тога играло још.

У међувремену су из Уефе и Фифе стигли нови „генијални изуми”. На пример, обавеза да се на рукав пришије знак лиге или такмичења да бисмо знали шта се игра. Затим, да резервни играчи носе неку дречаву „крпицу” да се, далеко било, неко на игралишту не збуни, па да им дода лопту. Фудбал се приближава деци тако што сваки играч изводи по једно дете на игралиште уочи утакмице, мада би тој деци много више значило да одиграју свој меч пре тога, а публика би имала чиме да убије време док не почне главни сусрет. Последњи бисер је да се финале Лиге шампиона за које је била резервисана среда пребаци на суботу.

Ко зна још колико ће бити нових свежих идеја по службеној дужности, јер треба некако оправдати функцију и приложити списак шта је „урађено”. И сви то без речи прихвате, а забораве чим буде укинуто.

-----------------------------------------------------------

Допринос „Политике”

Наш лист је, као водећи у Југославији, допринео развоју спорта, разуме се и фудбала код нас, тако што је први покренуо неке акције. „Политика” је прва у нашој земљи увела избор најбољег спортисте године (1953. појединца, а 1964. и екипе). У фудбалу је додељивала пехар клубу који постигне највише голова у Првој лиги, а проглашавала је, анкетирањем прволигашких тренера, њиховог најбољег колегу.

Занимљиву акцију је водио и „Темпо”, недељни илустровани спортски лист који је издавала „Политика”. На основу броја одиграних утакмица и примљених голова бирао је најбољег фудбалског голмана у првенству државе.

И. Цветковић