Зарад сопствене користи

Страначко заштитништво и протежирање по партијској линији готово увек је корупција. Наиме, код ових појава постоји очигледно нарушавање принципа непристрастности при одлучивању, а постоји и присвајање погодности (за странку, њеног функционера, члана, финансијера итд.).

Ипак, дилеме и варијанте су могуће. Прво, политичке странке нису монолитне организације. Не само да у њима постоје струје и кланови већ и многобројни појединци којима ни страначки интерес није ништа светији од јавног и који ће, само ако страначки мачори не пазе, сами изгрицкати поверени сир уместо да га поделе са другима. Друго, неко ко је близак странци заиста може да буде најбољи понуђач или кандидат за посао са државом. Вероватноћа за тако нешто је мала – таман толика колики је удео страначких људи у укупној популацији квалификованих фирми и кадрова за тај посао или положај. Због ове мале могућности, решење се не сме тражити у забранама. Међутим, околност да је у неком министарству, општинској управи или јавном предузећу број новопримљених или унапређених радника који су чланови странке нпр. 50 одсто или да све грађевинске послове са локалном управом добија фирма у власништву човека из градоначелникове странке, свакако је показатељ да нешто није у реду и требало би да буде повод за истрагу, макар и тендери и конкурси били наизглед чисти.

Министри у чијим буџетским разделима има слободних средстава користе прилику да пред локалне изборе отворе градилишта баш у оним општинама на чијем челу су њихови страначки пулени. Након избора нове републичке владе масовно се распадају коалиције на локалном нивоу које тој републичкој власти нису по вољи и формирају се нове, које ће се лакше умилити делиоцима републичког буџета. То није само политички феномен већ показатељ да се без добрих страначких веза теже остварује и интерес општине. Будући да код нас прецизна истраживања ове врсте не постоје, на овом месту можемо навести пример једног америчког које говори о сличној појави. Критичари актуелне власти уочили су да је количина федералне антикризне помоћи по глави становника додељена у окрузима који су гласали за актуелног председника готово дупло већа него у онима где је већина подржала противкандидата (69 долара у односу на 34 долара – податак из јула ове године).

У невољи се могу наћи и директори здравствених, образовних и културних установа који нису из редова „праве” странке (то јест, оне из које је републички, покрајински или општински функционер који дели народне паре). Можда их нико неће сменити и добиће средства која њиховим институцијама по закону следују. Међутим, пошто постоји и простор за дискреционо одлучивање, нпр. хоће ли институција бити обухваћена неким донаторским програмом или ће ући у план инвестиција за текућу годину, биће и разлога за бојазан да политичка неподобност може нашкодити, ако не њима, онда институцији коју воде.

Протежирања по линији страначких веза и афинитета има и у другим сферама, гдегод држава и јавна предузећа деле неки новац или омогућавају утицај некој групи без унапред утврђених критеријума, јавности и надзора – нпр. када помажу медијима, спортским друштвима, невладиним организацијама или фирмама. Протежирање привредних субјеката ће бити видљивије ако икада буду утврђени подаци о великим финансијерима изборних кампања. Неке од тих фирми сигурно се налазе и међу онима којима се ових дана додељују директне буџетске субвенције и опраштају дуговања. Томе би се такође могло ући у траг уколико, на основу недавно донетог закона, додела сваког облика државне помоћи буде заиста евидентирана и објављена. И тада би, међутим, остао један још опаснији вид протежирања – у доношењу одлуке који ће од многобројних привредних субјеката који крше макар неки од прописа бити подвргнут контроли.

Кроз страначку протекцију доносиоци одлука нарушавају јавни интерес. Много чешће, они ће то учинити зарад сопствене користи. Али главна опасност ове појаве је у томе што ће „слободан стрелац” лакше бити пуштен низ воду док ће се за оданог и верног друга већ „наћи неко решење”.

програмски директор Транспарентност Србија