Уточиште за одбачене

Село Милошевац смештено је у Доњем Поморављу, надомак Велике Плане, на 78. километру од Београда. Од давнина се сматрало напредним, те не чуди што је баш ту, далеке 1931. године, формирана прва дечија колонија у Србији. Тако је почело и траје пуних 77 година. Идеја да у Милошевцу заживи породични смештај деце без родитељског старања брзо је заживела. Животна неизвесност многе деце замењена је сигурношћу топлих сеоских домова. Изабране су, тада, жене домаћице које су  желеле да приме незбринуту децу у своје куће и помогну им да детињство и младост проведу као и остала деца. Жене Милошевца су за седам деценија, поред своје деце, однеговале и за живот оспособиле преко пет хиљада деце. Први малишани, који су давне 1931. године смештени у хранитељске породице у Милошевцу, данас су зашли у осму деценију живота, а најмлађе дете, недавно прихваћено, има тек неколико година. Долазила су деца, а одлазили људи који се и данас, ма где и колико далеко били од Милошевца, увек радо враћају  "својим породицама", трајно везани за хранитеље.

Данас, под надзором и бригом Центра за породични смештај деце "Рада Младеновић Ђулић Црна", у Милошевцу, али и у околним селима, Лозовику и Трновчу, има око 150 активних хранитељских породица у којима тренутно одраста око 220 девојчица и дечака из свих крајева, лишених родитељске љубави, бриге и топлине дома "природне породице". Традиција хранитељства у овом крају не одумре јер се годинама љубав и пракса овог хуманог ангажовања преносе с генерације на генерацију. Око 27 младих породица тренутно похађа обуку  "Сигурним кораком до хранитељства", што представља главни доказ да ће Милошевац остати уточиште за одбачену децу.

– Структура се стално мења. Раније су углавном долазила тзв. деца љубави, жртве младалачких неостварених снова. Сада је проблем много сложенији јер највећи број деце стиже из угрожених и дисфункционалних породица у којима владају насиље и неслога, а чести су и случајеви ментално оболелих родитеља, неспособних да се брину о својој деци, као што нису ретка ни напуштена деца – каже за "Политику" Рада Јовановић, социјална радница која већ 33 године ради у Центру и познаје хранитељство "у душу".

Порекло те деце, као ни животне приче које су их довеле до Милошевца, никада нису били препрека да постану часни, чак и и успешни људи. Напротив, око два одсто штићеника милошевачког центра завршавају факултет, док средње образовање стекну готово сви. Има и деце која заврше неки курс, а око 50-ак њих тренутно иде у специјално одељење с посебним потребама. Стручни тим Центра за породични смештај брине о својим штићеницима, редовно обилази хранитељске породице и прати њихово одрастање и развој. Ове породице им пружају сигурност и топлину, поготово ако је реч о деци која никада нису упознала праве родитеље. На другој страни, деца из породица које нису биле у стању да се изборе с родитељством, наизглед прихватају хранитеље и те емоције нису лажне, али њихово одрастање протиче у чежњи за правим домом и родитељима.

– У случају тзв. нахочади, односно деце коју су родитељи оставили, напустили кад су били бебе, стално је присутна криза идентитета, они скоро читав живот проведу "у потрази" за правим родитељима, док деца из дисфункционалних породица имају проблем идеализовања правих родитеља и у једном тренутку и сами поверују у то да су им маме и тате тамо негде, богати, здрави, нормални, угледни...

Најчешћи мотиви хранитељства, како бар кажу у Центру, пре свега су хумани. Жене хранитељице углавном имају потребу да отхране и однегују децу која касније, готово по правилу, остају вечни пријатељи њихове куће. Други мотив је финансијске природе. Жене остају без посла или га никада и не добију, па на овај начин допуњују кућни буџет, имају социјално и здравствено осигурање, као и право на стицање пензије. Свака хранитељица по детету добија плату од око шест хиљада динара, плус надокнаду за потребе детета од дванаест до деветнаест хиљада динара. За свако наредно дете износ се умањује, али не у великој мери, тако да породица с два штићеника месечно може да инкасира и до 45.000 динара. Ако знамо да ова сеоска домаћинства храну производе сама, онда је рачуница јаснија, иако свака хранитељица изричито тврди да сав новац одлази на децу којој је намењен, да су издаци велики и да једва састављају крај с крајем.

Процедура пријема деце у Центар за породични смештај у Милошевцу изгледа овако. У сарадњи са центрима за социјални рад широм  Србије, врши се најпре припрема, односно најава доласка одређеног детета са званичним захтевом и пратећом документацијом о њему. Стручњаци милошевачког центра онда припремају смештај за то дете, односно траже најпогоднију породицу према опису, потребама детета и структури породице из које долази, уколико је има. Тек тада, дете се даје хранитељима, а сарадња са центром за социјални рад из места из којег дете долази наставља се до момента када дете по завршетку основне школе одлучује шта ће даље – да остане у хранитељској породици или да настави школовање.

Хранитељство, ма колико хуман посао, има и тамних страна о којима се, углавном, мање зна. Од јавности су се углавном крили проблеми којих је, свакако, било током свих ових година. Проблеми током одрастања нису заобишли ни обичне породице, а камоли ове. Ипак, ретки су случајеви, бар у Милошевцу, да се деца злостављају и доживљавају трауме због хранитеља. Те породице, поготову у данашње време, пролазе строгу процедуру, стављају се на разне пробе и тестове, а њихово породично функционисање преиспитује тим стручњака. Обука "Сигурним кораком до хранитељства" пружа младим хранитељицама реалну слику о овој активности, све њене добре и лоше стране, а на тај начин стичу се и знања о начину одгајања деце.

Ипак, ни после неколико година, не можемо да заборавимо случај из Милошевца који је потресао српску јавност, а до данас званично остао неразјашњен. Реч је о петогодишњем дечаку који је умро под "сумњивим" околностима, убрзо по доласку у једну овдашњу породицу. У Центру тврде да је дете узето из хаотичне и нездраве породице из Младеновца, која га је у потпуности "запустила", да је био неухрањен, измучен, с хематомом на лобањи јер је пао у бунар... Убрзо по смештају у хранитељску породицу, то дете је умрло, а смрт је бледо објашњена као последица немогућност да се дечак опорави. Сви су тада тврдили да га је хранитељска породица лепо прихватила, али да су били немоћни да било шта учине за његово оздрављење. Ипак, медији су тада пренели да је дете умрло од злостављања баш од хранитеља. Истина још није утврђена, а истрага о овом случају није до данас озваничена.