Мало до среће

Александрово – Браћа Влада и Ненад Младеновић донети су у Александрово, општина Нова Црња у средњем Банату. Проходали су у породици Смиље Стојанов која их је отхранила и подигла и након смрти оставила им сву своју имовину. Влада и Ненад данас имају своје породице и куће које су подигли на имању своје хранитељице Смиље. А Смиља је једна од првих александровачких жена која је крајем педесетих година прошлог века примила децу која су остала без родитељског старања и доспела у неко од сиротишта. Хуманост су на овај начин почеле да исказују и друге житељке па је прихватање деце постало масовна појава по којој ће Александрово постати најпознатије у Војводини.

Село је настало доста касно, јер су овде од 1922. године насељавани беземљаши и сиротиња након аграрне реформе која је проведена у тадашњој Краљевини СХС. Пусто место населили су углавном Банаћани, али и Личани, Банијци Кордунаши. Они су добили голу земљу за плацеве, а сами су градили куће. Сматра се да се тада међу новим комшијама развила велика солидарност, која карактерише село до данашњег дана. Ваљда се због тога овде брзо примила идеја о преузимању деце на одгајање у породицама и она је прешла у праксу која траје дуже од пола века.

Снежана Корица има синове Драгана и Дејана с којима одгаја и шеснаестогодишњег Бошка, који је у породици већ седму годину.

– Традицију хранитељства преузела сам од свекрве Даре која је неговању деце посветила цео живот окончан прошле године. Одгојила је неколико генерација малишана, али је доживела и трагедију која јој је тешко пала. Њен штићеник од малих ногу Мића Влаховић је код ње стасао и онда погинуо у рату као војник по уговору – прича Снежана, председница удружења "Мало до среће" које има 40 чланица, жена које се баве хранитељством и врло озбиљно делује у селу. Асоцијација има своју кућу и простор за одржавање састанака, семинара и разних прослава.

Стојанка Бољић је одгојила и отхранила десеторо деце, а Радмила Адамовић осам за 30 година.

– Обично нам деца дођу мала, од једне до две године, а из кућа нам одлазе кад већ пристигну за војску или заврше средњу школу. Чињеница је да се они одвоје од куће, али ниједно не оде заувек. Као са рођеном децом славимо њихова весеља, тугујемо због њихових недаћа, често се обилазимо. До сада је код мене било шест дечака и две девојчице. Сви су основали породице и од њих имам деветоро унучади. Драган Станојевић ме најчешће зове, јер нас веже заједничка тема– он је такође узео једно дете у своју породицу – прича Радмила Адамовић. Она је оснивач хранитељске асоцијације у Александрову, а тренутно је код ње 18-годишњи дечак, који је недавно завршио угоститељску школу. Маја Ђорђевић из Младеновца је већ 20 година код породице Смиљке Звекнић, 14-годишња Љубица своју хранитељицу Виду Мијатов зове мајком. Вида је узела још једну девојчицу Наду Спасић. Код Ружице Буњевачки је као у школи. Примила је два дечака и две девојчице и још има своје унуче. Једанестогодишња Тијана је код Јадранке Маринков, Анђелка Вујадинов тренутно одгаја троје деце која су завршили средњу школу, Анка Миљуш две девојчице од 10 и 16 година...