Зашто је усвајање дуготрајан процес

"Желим девојчицу која у потпуности личи на оно детенце из рекламе за ’памперс’ пелене, али бих волела када би њене очи биле загаситије плаве. Било би лепо да она има рупице на образима и дискретне риђе пегице око носа, а боја косе треба да буде неколико тонова загаситија од боје жита...". Ово није списак лепих жеља редитеља који организује кастинг за снимање дечјег филма, већ исечак из свакодневице стручњака којима у опису посла стоји – разговор са потенцијалним усвојитељима деце без родитељског старања, чије су маме и тате сврстане у категорију "непознати", "умрли" или "трајно спречени да врше родитељску дужност".

У овом тренутку више од 400 парова у Србији жељно ишчекује дан када ће им стручњаци Центра за социјални рад јавити да су постали родитељи, а на једно дете без родитељског старања у просеку конкуришу четири усвојитељска пара. Статистика Министарства за рад и социјалну политику говори да ће до краја ове године око 200 малишана добити нове животне адресе, а у протекле две године двадесет страних држављана усвојило је малишане из Србије – највише деце добило је француске, америчке, шведске, грчке и кипарске пасоше.

Иако се у скици за портрет детета кога брачни парови желе да усвоје најчешће налазе слатке мале девојчице које су "побегле" са кастинга за рекламу, деца која чекају на усвојење најчешће нису двојнице Ширли Темпл, већ су малишани којима су у животној лутрији додељени гени који успоравају психофизички развој и деца тамније пути. Анализа Министарства за рад и социјалну политику јасно сведочи да половина малишана који су "кандидати" за усвајање имају одређене застоје у развоју, емоционалној зрелости и мање здравствене проблеме, а трећина њих је ромске националности.

Према речима Добриле Грујић, шефа одсека за послове усвајања и хранитељства Министарства за рад и социјалну политику, то уједно представља и одговор на питање – због чега је процедура усвајања толико дугачка, ако се има на уму да за једно дете "конкуришу" четири брачна пара.

"По слову новог породичног закона, разлика у годинама између детета и усвојитеља не сме да буде већа од 45 година, ни мања од 20 година. Међутим, више од 40 одсто потенцијалних усвојитеља старије је од 46 година, а готово сви они траже бебе које имају свега неколико месеци. Ако имате на уму податак да је трећина деце која чека на усвојење млађа од две године и да 33 одсто малишана има између три и пет година, а трећина је старија од шест година, онда вам је јасно због чега је велики раскорак између жеља и могућности", објашњава Добрила Грујић.

О том раскораку још сликовитије говори чињеница да сви потенцијални усвојитељи желе здраву децу, а свако друго дете које се налази у бази података Министарства за рад и социјалну политику има поремећаје у развоју. Уз то, више од 95 одсто усвојитеља жели децу српског порекла, а четвртина малишана који чекају на усвојење је ромске националности. Због немогућности да нађу усвојитеље за 61 дете са озбиљним развојним тешкоћама, стручњаци Центра за социјални рад су ове малишане сместили у хранитељске породице.

"Од 2006. године добили смо 53 захтева за усвајање деце из иностранства. Међутим, Конвенција о правима детета истиче да дете има право да буде збринуто у земљи порекла и да треба да се одгаја у духу своје вере и нације, због чега постоји "позитивна дискриминација" наших држављана у односу на усвојитеље из иностранства. По нашем закону, страни држављани могу да усвоје дете из Србије само ако за то дете не могу да се пронађу усвојитељи у нашој земљи. Пракса показује да су деца која су добила иностране пасоше најчешће она са озбиљним поремећајима у развоју", наглашава наша саговорница.

На питање – ко су родитељи ове деце, Добрила Грујић истиче да ови малишани најчешће нису настали као плод забрањене љубави и по сценарију Ромеа и Јулије, већ су зачета у везама за једну ноћ – њихови очеви нестали су у свитању новог дана а мајке најчешће носе претешко бреме психолошких, социјалних и економских проблема. Будући да стручњаци испред себе имају дете које је већ једном било остављено и које пати, не смеју да дозволе грешку и да га дају особама за које су погрешно проценили да имају потенцијал за родитељство.

Због тога процес тестирања родитељске подобности будућих усвојитеља траје око два месеца, у оквиру кога стручњаци процењују мотивацију усвојитеља да буду родитељи. Треба истаћи да законодавац није дужан да било ком пару пронађе дете, већ је дужан да детету које није проходало гегајући се из маминог у татино наручје, нађе родитеље који ће га водити кроз живот. Због тога је саставни део процедуре усвајања деце – програм обуке усвојитеља, истиче наша саговорница.

На питање – како изгледа административни пут којим се иде ка усвајању деце, она одговара да се сви потенцијални усвојитељи прво јављају општинском центру за социјални рад. Они су дужни да, осим личних карата и извода из матичних књига рођених и венчаних донесу и потврде да нису лишени родитељског права, да ниједан од партнера није под истрагом, није осуђиван, није лишен пословне способности и није оболео од болести које могу представљати претњу по здравље детета, као што су заразне или болести зависности. Потенцијални усвојитељи такође треба да приложе документацију о власничким папирима и приходима.