НИКОЛА ВРЗИЋ

Било је лето 2002, субота или недеља, и ја нисам могао да уђем у улицу у којој сам се родио у Земуну, јер се женио један од припадника "земунског клана". Па су његове колеге – дилери дроге и убице – одлучили да свакоме ко није званица на свадби, једноставно, забране улазак у улицу. "Ја имам рупу у ципели и двоје деце, а они државу", рекао ми је полицајац који је стајао ту, окренут леђима неколико метара поред, када сам му пришао и побунио се.

Имали су и полицијске значке. Као што је са службама радила и претходна генерација бандита, побијена у сачекушама током деведесетих. Постоје документи о тој вези.

После 5. октобра, објаснили су нам, организованом је криминалу препоручено да пређе у легалне токове, а шта је било, било је. НИН је, у пролеће 2002. године, истраживао ко прави путеве по Србији. Документација до које смо дошли показала је: вођа (бивши?) сурчинског криминалног клана. Стручњаци, путари, објаснили су: то је сасвим у реду, машине његове фирме најбоље су које постоје. Поставили смо им, онда, сасвим разложно питање – зашто нико други не купи те машине? Улагање јесте поприлично, али и није када се у обзир узме зарада која ће уследити. Уместо одговора, добили смо ћутање, киселе осмехе, и једно питање, али под условом да буде анонимно: "А ко нама гарантује да ћемо добити посао?" Ето како у пракси изгледа пословање контроверзних бизнисмена.

Уосталом, зар су много далеко од овога биле и операције стечајне мафије? Сетимо се – Горан Кљајевић је 6. октобра 2000. године тадашњи Привредни суд у Београду заузео управо уз помоћ ових људи. До суда су се довезли црвеним БМВ-ом караван...

Или, дуванска мафија. Опет, врх власти, тајне и јавне полиције, бизнисмени и бандити који су ту само извођачи радова. НИН, пре неколико месеци, објави документ који покаже везу између једног од тих бизнисмена, његовог блиског пријатеља, иначе оснивача "Шкорпиона" и ратног злочинца, и човека из претходне владе кога је Зоран Ђинђић отерао из своје владе. И – ником ништа.

Повежемо ли ових неколико примера, видимо да кованица организовани криминал представља, само, еуфемизам за оно што би много тачније требало да се назове државном мафијом. Зато је, за обрачун са њом, нужно да се упрегне читава држава: полиција, јавна и тајна, тужилаштва и судови, пореска полиција (с којим су то парама људи без дана радног стажа постали власници фудбалских клубова?). Звучи тешко, зато што и јесте тешко.

И медији могу да имају важну улогу. Да надзиру власт и подсећају је како, на пример, мафија у спорту још није ни дирнута, а и она убија. Само, да би се то догодило, и сами медији морају да се очисте од утицаја оних контроверзних бизнисмена и отпадака разних тајних служби.

Узгред, кад је дошла "Сабља", у НИН-у смо помислили како је, коначно, дошло време да ствари назовемо правим именом. Објавили смо изводе из полицијске Беле књиге, својеврсног каталога српских криминалаца, разврстаних географски и по делатности за коју су специјализовани. Епилог: осуђиваним дилерима дроге и трговцима белим робљем платили смо милионе динара одштете. Зато што смо их назвали дилерима дроге и трговцима белим робљем.

Новинар НИН-а