Из вучје коже у погрешно време

Пораз Новака Ђоковића против најбољег тенисера на свету Швајцарца Рожеа Федерера на Међународном првенству САД, у финалу претпрошле године, са 7:6 (7:4), 7:6 (7:2), 6:4, дочекан је као предворје славе коју је наш ас убрзо и стекао.

Потоња два неуспеха у Њујорку у дуелу с дугогодишњим владаром америчког турнира за грен-слем оставила су друкчији утисак.

Ђоковић је и овај пут поклекао у полуфиналу. Резултат 7:6 (7:3), 7:5, 7:5 по себи говори да Швајцарац победу није извојевао лако, да му се наш најбољи тенисер одупирао у сваком сету и да су одлучили детаљи. Зашто је онда језичак превагнуо на Федерерову страну?

Разочарани Ђоковић је мишљења да му је срећа окренула леђа у одсудним тренуцима, али да ли је баш тако?

Право објашњење је у његовом закључку да је непрестано био близу противнику али уствари тако далеко од њега, јер су га у пораз водиле крупне грешке кад им време било није. Описао их је као необјашњиве.

Елем, Ђоковићев пораз пре две године у његовом првом великом финалу могао је да се објасни као страх од победе.

Имао је у оба она тај-брека укупно седам сет-лопти, али му је рука-зелена јабука задрхтала пред величином с друге стране мреже. Припао му је утешни трофеј, али и бескрајно дивљење тениског света за најмлађег финалисту у Њујорку после сензационалног тријумфа голобрадог Пита Сампраса 1990.

С тог мегдана је заиста отишао са сазнањем да је сан о победи против Федерера достижан и на највећим турнирима. Остварен је врло брзо, у полуфиналу Међународног првенства Аустралије, на незадрживом таласу играчког надахнућа и очаравајућег талента.

Поглед на исход 7:5, 6:3, 7:6 (7:5), у Мелбурну прошле године, такође може да говори како је швајцарски ас, и тада бранилац трона, непрекидно био Ђоковићу за петама и како је њега онда издала срећа.

Резултат је, гледано тако, само „слово на папиру”. Тај окршај памтимо као врхунску игру нашег аса против које ни највећи тенисер свих времена није имао никакву шансу. Срећу у дуелу с Федерером треба заслужити, а Ђоковићу се тада осмехнула јер је био вођен бескомпромисном вером у победу. Непоколебљива увереност у себе изнела га је и до титуле.

У међувремену је та особина рођених шампиона потиснута код Ђоковића и једино нам остаје да се надамо да чучи негде у њему.

Наш ас је на оба последња мегдана на њујоршкој тврдој подлози изашао с великим респектом према Федерерu, а то је замка у којој фаворити радо гледају своје противнике. Ђоковић јесте био равноправан с великим супарником у сва три сета, али да ли га је бар у једном држао у шаци па да ни главу не може да промоли а камоли да се измигољи? Није.

А грешке у преломним моментима? Па о томе би и потпуни аутсајдери могли да причају нашироко жалећи за подвигом који им је био надохват руке.

Ђоковић греши зато што је изгубио убитачну рутину за кључне поене којом је и Федерера стављао пред свршен чин. Али, то је његова игра када је у вучјој кожи. Наш ас је у последње време тек вук у причи, а док то буде тако, Федерерово доба ће вазда бити погрешно време – за Ђоковића.