Сјај и тама Звездиних звезда

Пет Звездиних звезда, пет легенди. Нико у екс-Југославији, вероватно ни у новим државама, није умео да створи култ фудбалске личности као у Црвеној звезди. Митић, Шекуларац, Џајић, В. Петровић и Д. Стојковић су пет сјајних Звездиних звезда. Свако је у своје време био идол. Навијачи су се безмало клели у њих. Били су више од божанства. И други клубови су имали фудбалске велемајсторе, играче светског угледа, клупске богове. Али, нико као Црвена звезда и њени навијачи нису могли да до неслућених висина издигну своје љубимце. У ствари, они су били Звездин бренд. Сви су били капитени нашег најуспешнијег клуба. Једино Митић није одлазио у печалбу – остали су одушевљавали и иностране навијаче, зарадили новац.

Пре и касније су Звездин дрес носили вансеријски играчи (Беара, Зебец, Костић, Белодедић, Просинечки, С. Михајловић, Југовић, Панчев, Савићевић...) али нико није постао шеста Звездина звезда!

Зашто?

Разлог је једноставан: појединци су играли у време већ легендарних играча, миљеника српског народа (Костић, Беара, Зебец), други се кратко задржавали на Топчидерском брду. Сем Драгана Стојковића Звездине звезде су носили црвено-бели дрес најмање једну деценију! Било је и правило: звезда може да постане само Звездино дете, а то чак није био ни Пикси. Али је успео.

Као играчи стигли су до Звездиног неба. Затим су у улогама шефа стручног штаба (Митић), тренера (Шекуларац и В. Петровић), директора (Џајић) и председника (Џајић и Д. Стојковић) такође допринели освајању многобројних трофеја.

Међутим, у новим функцијама било је од сјаја до таме! Некадашњим љубимцима, фудбалским божанствима, када на терену није ишло како треба или кад је Партизан бивао бољи, као и кад је Звезда испадала из Европе, чули су се и звиждуци. Од скандирања "Управа напоље" стигло се и до оног незамисливог "Џајићу одлази". Сличне поруке је добијао и Стојковић. Обојица су отишли и под притиском "Делија"! Џајић је једном признао да је хтео да напусти Црвену звезду али су "га навијачи преломили".

Старији љубитељи фудбала памте ко је био Рајко Митић и шта је значио за Црвену звезду. За њега се и говорило "Рајко мајко" колико је био добар. Оличење доброте, витештва, фер-плеја. Само су Слободан Ћосић (вероватно је њему пало на памет да се проглашавају Звездине звезде?) и његови компањони могли да после Другог светског рата дођу на помисао да оснују Црвену звезду и од ње створе националну институцију. Знало се да је Црвена звезда била српски тим, њена управа, како рече један угледни Звездин фудбалски олимпијац, била јача од ондашњег Централног комитета! Легендарни капитен био је Митић. Џентлмен у копачкама, кога су својевремено казнили кад је у Сплиту, пошто је Бора Костић погођен каменом у главу, извео тим са терена. По завршетку каријере Митић је завршио Сеп Хербергерову вишу тренерску школу, код човека који је СР Немачку 1954. године довео до прве титуле светског шампиона. И Рајко је затим постао шеф стручног штаба Црвене звезде. Лева и десна рука су му били др Александар Обрадовић (менаџер) и Милорад Миша Павић (тренер).

Трио за тадашње доба број 1 у Југославији. Није, међутим, увек ишло глатко: у Звезди се увек тражила титула или макар пехар Купа Југославије. Почело је да шкрипи и Звездино руководство је Рајку Митићу, који се са фудбалерима налазио на припремама, послало поруку "Дођи у Београд". Тамо му је саопштено да легендарни Рајко није више шеф стручног штаба! На његово место дошао је млади Миљан Миљанић, а Рајко неколико година није одлазио у клупске просторије. Биран је Митић касније и на разне функције у свом омиљеном клубу, али га је Звезда "ујела за срце".

Друга звезда на Звездином фудбалском небу био је Драгослав Шекуларац. Чудо од играча. Жонглер, атракција гдегод се појављивао. Умео је да "излуди" противничке играче, највише је волео да им протура лопту кроз ноге. На једном турниру је то учинио истом играчу чак 28 пута! Фудбалски враголан, шармер, први је у нас пребацио лопту себи преко леђа и главе (отпозади). Знао је колико вреди па је често говорио: "На свету постоје само три играча – Пеле, Метјус и Шекуларац". На Светском првенству у Чилеу нашао се у идеалном тиму шампионата, уз Гаринчу (Бразил) проглашен за најбољег појединца. На терену је знао и да се занесе, направи испад, ошамари судију. Због казни није играо 36 месеци! Кад је Јувентус хтео да га купи политичари из врха државе су казали: "Мора да остане у земљи и забавља радничку класу". Уместо у Јувентус, отишао је у Карлсруе за мале паре. Волео је да се коцка (коњи су му били посебна слабост) и кафански живи мада никад није пио и пушио. У Звезди је био тренер пионира, омладинаца и стигао до првог тима. Освојио је дуплу круну, створио окосницу екипе која је кроз годину дана у Барију стигла до европског трона. У Звезди касније за њега није било места. Љутио се Шеки због тога, често и вређао Звездине челне људе, иако су му помогли да оде на операцију у Италију или месечно прима по 80.000 динара!

Драган Џајић је црвено слово у Црвеној звезди. Највећа Звездина звезда коју никад нико неће превазићи. Играч светског реномеа (пет пута у разним Фифа и Уефа селекцијама), човек који је више од четири деценије поклонио Звезди. Зато је често и говорио: "Звезда је мој други дом".

Играч: проглашен за најбољег фудбалера 20. века у нашој земљи. То је учинио ФС Србије и Црне Горе у анкети у којој су учествовали најбољи српски фудбалери. Жири од 18 репрезентативаца овако је гласао: 1) Драган Џајић 54 поена, 2) Драган Стојковић 26, 3) Дејан Савићевић 23, 4) Драгослав Шекуларац 19, 5) Стјепан Бобек 17, 6) Рајко Митић 8, 7) Предраг Мијатовић 7, 8) Владимир Југовић 3, 9) Милан Галић 2, 10) Вујадин Бошков, Милош Милутиновић и Владимир Петровић по 1. Са Црвеном звездом док је био фудбалер освојио је три дупле круне (1963/64 и Миша Павић) 1967/68. и 1969/70 Миљан Миљанић).

Директор: животно дело за 20 година директоровања су му Бари (1991) – европска титула и Токио (1991) – незванични првак света. Уз то, осам националних шампионата и седам пехара у Купу.

Председник: Само је Драган Џајић у историји клуба на три колосека градио Звезду. Уз две дупле круне (1999/2000. и 2003/2004. – оба пута тренер Славољуб Муслин) није остварио највећи циљ – улазак у Лигу шампиона. Национални Џаја често је понављао: "Ако уђемо у Лигу шампиона биће то подвиг раван оном из Барија". Није успео из разних разлога, а размажена публика је почела да негодује. Чак и да прозива свог највећег идола. Није лако поднео поразе од ПСВ (0:5 у Ајндховену) и Зенита (0:4 у Санкт Петербургу) па је 1. октобра 2004. године поднео оставку! Дуго се затим нећкао и лечио (болела га леђа) и најзад рекао Звезди – збогом. Недавно су га међу последњима(!) позвали да га приупитају за мишљење кога изабрати за председника уместо Драгана Стојковића. И то га је "ујело за срце". Као и изјава садашњег председника Спасојевића "да је Џајићу место у Савету клуба". То је, као некад, Савет федерације, док је постојала стара Југославија!

Владимир Петровић је с Лиона и Хајдука долетео у Црвену звезду. Њега, као и Џајића у светски фудбал лансирао је Миљан Миљанић. Пижона су красиле лепе особине: техничар изузетног кова. Није био брз, али је брзо мислио и одигравао. Бљеснуо је у пријатељској утакмици против Реал Мадрида, кад је постигао један гол. И он је стасао по завршетку каријере у тренера од имена, али је у Звезди успео да освоји само пехар Купа. Ни њему увек све није било право: мислио је да му је место у Звезди обезбеђено. Тренерску каријеру је више градио ван свог омиљеног клуба и имао успеха (млада селекција друга у Европи, првак са Далијеном у Кини, сада селектор "А" тима Кине).

Драган Стојковић вођа какав сада недостаје нашем државном тиму. Међу пет Звездиних звезда се "ушуњао" иако је само четири године био на "Маракани". Али, довољно да се види какав је велемајстор. Публика га је заволела што је умео да се успротиви тренерима (Станковићу и Осиму), али му никад "Делије" нису опростиле што је у дресу репрезентације певао "Хеј, Словени". Они су били против Југославије. Био је предодређен да наследи Џајића као технички директор, али се то никад није остварило. Нико не зна прави разлог – зашто!

И Пикси је био фудбалерчина. У Звезду се вратио у – председничку фотељу! Допринео је освајању две дупле круне (тренери Валтер Зенга и Бошко Ђуровски). Ни Стојковићу није пошло за руком да са играчима које је он селектирао Звезду уведе у Лигу шампиона. А, много је обећавао. Прошао је као Џајић и поднео оставку. Написао: да је уморан и сам себе демантовао. Вратио се својој јапанској љубави – Нагоји, да започне тренерску каријеру!

Докле ће догурати – видећемо.

--------------------------------------------------------------------------

Џентлмен у копачкама

Име и презиме: Рајко Митић. Датум рођења: 6. IX 1922. Место рођења: Дол код Беле Паланке. Играчка каријера: СК Кошутњак (Београд) 1937–1938, БСК (Београд) 1938–1944, Црвена звезда (Београд) 1945–1958. Утакмица за Црвену звезду: 572–262 гола. Шеф стручног штаба: Ц. звезда 1960–1966. Репрезентативац: 1946–1957. Утакмица: 59 – 32 гола. Селектор Југославије: 1967–1970.

Враголан и шармер

Име и презиме: Драгослав Шекуларац. Датум рођења: 30 XI 1937. Место рођења: Штип. Играчка каријера: Црвена звезда (Београд) 1955–1966, Карслруе (СР Немачка) 1966–1967, ОФК Београд (Београд) 1967–1968, Санта Фе (Богота, Колумбија) 1969–1971, Милонариос (Богота, Колумбија) 1971–1972, Америка (Кали, Колумбија) 1972, Далас (САД) 1973. Утакмица за Црвену звезду: 375 – 119 голова. Тренер првог тима: 1989–1990. Репрезентативац: 1956–1966. Утакмица:41 – 6 голова.

Најбољи у 20. веку

Име и презиме: Драган Џајић. Датум рођења: 30. мај 1946. Место рођења: Уб. Играчка каријера: Црвена звезда (Београд) 1961–1975, Бастија (Француска) 1977–1978, Црвена звезда 1978–1979. Утакмица за Црвену звезду: 590 – 287 голова. Директор Црвене звезде: 1979–1999. Председник Црвене звезде: 1999–2007. Репрезентативац 1964–1979. Утакмица: 85 – 23 гола.

Висок лет голуба

Име и презиме: Владимир Петровић. Датум рођења: 1. јул 1955. Место рођења: Београд. Играчка каријера: Хајдук (Београд) 1967–1969. Црвена звезда (Београд) 1972–1982, Арсенал (Енглеска) 1983, Антверпен (Белгија) 1984–1985. Утакмица за Црвену звезду: 497 – 117 голова. Репрезентативац: 1973–1982. Утакмица: 34 – пет голова. Тренер Црвене звезде: 1995–1996. Селектор младе репрезентације: 2001–2004.

Командант средине

Име и презиме: Драган Стојковић. Датум рођења: 3. март 1965. Место рођења: Паси пољана код Ниша. Играчка каријера: Раднички (Ниш) 1981–1986, Црвена звезда (Београд) 1986–1990, Олимпик (Марсеј, Француска) 1990, Верона (Италија) 1991–1992, Нагоја Грампус (Јапан) 1994–2001. Утакмица за Црвену звезду: 120 – 44 гола. Председник ФС СЦГ: 2001–2005. Председник Црвене звезде: 2005–2007. Репрезентативац: 1983–2001. Утакмица: 84 – 15 голова.