Завидне другарице

Недавно сам била у шетњи са дугогодишњом другарицом Лидом, када смо случајно „налетеле“ на Валентину, познаницу са факултета. Валентина, која је од главе до пете била обучена у најмодерније „крпице“, у пет минута нам је испричала како је добила суперплаћени посао, да је верена за познатог рукометаша и да су јој родитељи у међувремену купили стан на Врачару, па да сада може сама да се башкари у 50 квадрата.

Лида је одушевљено на сваку њену изјаву махала главом у знак дивљења и одобравања, говорећи јој да је све то заслужила и да јој је баш драго што се тако лепо снашла у животу, а онда је, чим је Валентина окренула леђа и отишла у другом правцу, почела бесно да ми објашњава како није у реду да је она тако срећна, да је све незаслужено у животу добила, али како јој, на неки начин, заправо завиди и да би волела да је на њеном месту.

Тада сам први пут помислила: колико далеко завист може да „оде“? И постоје ли механизми како јој се ми жене можемо одупрети, ако нам се рецимо баш допадну дуги, неговани нокти код пријатељице, а мучан нам је и сам поглед на наше, изгрицкане до корена? Или како мрзовољно не помислити „завидим другарици што стално некуд путује, а ја у последњих 20 година нисам отишла даље од Београда“?

Неке жене иду чак много даље од овога, па су спремне да ономе коме завиде на доброти, пословном успеху, новом аутомобилу или феноменалној скупој хаљини направе неку пакост, чисто да би нахраниле своју сујету. Разумем да је већина завидних жена несрећна због својих злих мисли, али многе од њих заправо нису свесне колико могу да буду опасне по оне људе којима завиде.

Чула сам за приче да је пријатељица другој пријатељици због тога што је ова „дотерала линију“, почела изазовније да се облачи и привлачи мушкарце из ината позвала њене родитеље и испричала силне неистините пикантерије из живота њихове ћерке, да људи умало нису завршили у Хитној помоћи. Посебне су приче када другарице због осећања да одређени мушкарац треба да припадне њима преотимају момке или мужеве, јер су из прикрајка годинама завиделе на њиховој вези или браку.

Психолози кажу да све приче о овој тематици често падају у воду, јер је завист дубоко укорењена у људској природи и да се против ње треба борити позитивним мислима. Један филозоф је рекао да је завист један од најјачих узрока људске несреће. Можда и јесте, јер је мали број оних које никад никоме ни на чему нису позавиделе. Једна пријатељица ми је давно рекла златно правило којег се увек придржавам када је реч о овој тематици. Увек када помислите да је нешто боље у „комшијском дворишту“, сетите се свих лепих ствари које ви имате...