Критички театрализам

Представа "Улога моје породице у светској револуцији", настала на основу драматизације романа Боре Ћосића (1970), стилизовано је остварена, у свим њеним сегментима, тако да тачно и прецизно приказује суштину пишчевог критичког погледа на свет (драматизација Душан Јовановић и Катарина Пејовић). Пошто су друштвене околности данас другачије него у време писања романа, а аутори представе нису конкретније актуелизовали његов садржај, представа нема ону ургентну друштвену релевантност, коју је роман онда имао. Зато она превасходно делује као реконструкција једне канцерозне прошлости, критичка и жестоко гротескна, али мало удаљена од наше актуелне друштвене стварности. Ипак, пошто представа крајње критички приказује низ заблуда из наше прошлости, она консеквентно подстиче критичко промишљање садашњости. Такође, како се бројни друштвено-политички механизми, које је писац подвргао смешној и потентној демистификацији, суштински језиво споро мењају, релевантност те критике данас ипак, ни у том смислу, није сасвим изгубљена, али би укупан значај представе био неспорно већи да је њен садржај некако експлицитније осавремењен.

С друге стране, акценат је дат формално-стилском концепту представе. Реч је о дрској, авангардној поетици театралног и апсурдног инфантилизма, блиском имагинацији Данила Хармса или Роже Витрака, који надреалистички смешно и без компромиса руши темеље друштва. Сви глумци играју у оквирима овог специфичног театрализма. Бранко Цвејић наступа у улози Детета, које је наратор и актер радње. Његова глума је посебно функционална у тренуцима екстремне, готово хистеричне инфантилности, јер је тада најподстицајнија, у критичком смислу. Дара Џокић нарочито надахнуто игра Маму, несрећно залуталу уметничку душу, као и Бранимир Брстина, који енергично ствара лик Оца, нмарног алкохоличара.

Нада Шаргин и Душанка Стојановић играју две унисоно романтичне тетке, које маштају о неком гламурознијем друштву, а често заједљиво коментаришу радњу, иритантно се пренемажући; глумице тако јасно изражавају ограниченост и примитивизам ових ликова. Јелисавета Саблић наступа у улози циничног Деде, који се по сцени бауља споро и тешко, доприносећи општем утиску о мрачној бесциљности живота ове типично будаласте балканске породице. Дедин,ноншалантан, помало и блентав цинизам, постаје делотворнији због тужне неугледности његове појаве, гротескнији зато што га игра глумица, али је штета што она није више разиграла лик, који има потенцијал да буде још маркантнији...

Остали елементи представе су такође реализовани у оквирима ове искривљене, театрално наивне перспективе. Изглед сцене је једноставан и стилизован (Марија Јевтић), као и костими (Јелена Проковић). Укључен је видео-бим, који приказује дечје цртеже, илуструјући радњу, при чему учвршћује структуру представе (видео радови Катарина Пејовић). Музика, минималистичка и инструментална, такође наглашава ту ироничну наивност, али и ствара осећај носталгије (композитор Владимир Пејковић).

Штета је, дакле, што представа "Улога моје породице у светској револуцији",редитеља Душана Јовановића, није више померена од универзалног ка конкретном, односно што није директније укључена у тумачење актуелног друштвеног тренутка, јер би тако критички смисао њене субверзивне форме био још значајнији. Ипак, представа има сасвим довољно вредности у својој универзалности, јер се друштвено-политичке околности суштински тромо мењају, а аутори нас горко смешно и спектакуларно затрпавају низом тих болно константних истина.