Нека тајна веза?

Кад је 2001. године усвајан Закон о приватизацији, који с мањим изменама важи и данас, могли смо да бирамо: хоћемо ли тежити да сакупимо што више новца од продаје или ћемо предност дати улагањима у развој предузећа? У првом случају, при одабиру купца искључиво пресуђује цена коју је спреман да плати, у другом се уважава и његова спремност да инвестира у предузеће. У другом случају, за који смо се и определили, свесно се одричемо дела новца од приватизације. Износ најављеног улагања прихватамо као уплату, у нади да ће то касније бити компензовано значајним повећањем бруто националног производа. Овде, међутим, постоји велики проблем у вези с контролом реализације преузетих инвестиционих обавеза. Споран је и сам појам „улагање капитала“, јер се обично ради о кредитима узетим на основу хипотеке на тако стечену имовину.

Велики превид десио се у вези са запошљавањем. Јер, нове инвестиције не значе увек и нова радна места! Улагања се, пре свега, односе на аутоматизацију процеса производње, што води ка делимичном укидању постојећих места и што с наслеђеним евидентним вишковима запослених чини баласт ког се сваки послодавац настоји да ослободи. Одрекли смо се, дакле, дела прихода од приватизације, којим би могла да се отварају нова предузећа, а на другој страни нисмо добили одговарајућу понуду нових радних места. Уз све то, једна за другом, полако истичу и гаранције о периодима мировања (без отпуштања запослених).

Проблематична је и процена да је отпремнина од 200 евра по години радног стажа довољна за отпочињање бизниса. Већина тако „збринутих“ је у оскудици отпремнину искористила за пуко преживљавање.

После свега, питање да ли је интензивирање радничких протеста иницирано завршетком процеса приватизације – само је реторичко. Дилема је ко треба да каналише захтеве. Репрезентативни синдикати су и даље без јасног става, јер ова „проблематика“ добрим делом излази из домена радничких и социјалних права, а залази у чисто власничке односе (акционарство). Држава покушава с преговарачким радним групама, али и даље очигледно лута. Јер, у причу има смисла уводити нове актере само ако поседују моћ одлучивања.

Скоро да нема протеста на коме се не тражи поништење важеће приватизације. До поништења, међутим, може доћи само ако процедура продаје није правилно спроведена или ако нови власник не испуњава преузете обавезе. Што се самог поступка приватизације тиче, најчешћа примедба је да је предузеће продато далеко испод реалне вредности. Таквих случајева је веома много. Тако смо у једном периоду аукцијске продаје имали изузетно кратке временске рокове, од оглашавања до самог чина надметања. Јавно доступни подаци о пословању предузећа су увек били непоуздани, па је директан увид у право стање ствари био императив. Предузећа су, истина, била дужна да именују лице за контакт са заинтересованим купцима, али... Тамо где је унапред успостављена спрега директора и неког од потенцијалних купаца, остале заинтересоване није било тешко држати подаље од фирме. Услед кратког рока, особа за контакт је (по наређењу?) избегавала телефонске позиве („ту је негде“, „управо је изашла“, „назовите сутра“). На аукцији се на крају појави само један купац и плати почетну цену. Ако је био довољно лукав и довео још једног купца (лажног) да прихвати почетну цену и потом одустане, све је било „више него регуларно“ – нови власник је фирму купио по цени вишој од почетне!

Нису сва предузећа с једним или два потенцијална купца продата нерегуларно. Нити је поменути модел преваре једино могућ. При том је, код поништења приватизација због неиспуњавања обавеза нових власника, пре свега инвестиционих, лепеза могућих махинација још шира (најједноставнији начин је „пумпање“ фактура које прате купљену опрему).

До сада никоме није пошло за руком да обави и социјално праведну и тржишно оправдану приватизацију. Оцена обављене приватизације у Србији, нажалост, и даље је ствар субјективних процена. Али последице нису залечене. Процес приватизације се не може сматрати окончаним све док се не направи добра стратегија изласка из проблема које је приватизација створила.

консултант за пословне ризике