Партије и лекари

У држави у којој је бављење политиком прихваћено као најбржи пут до социјалне промоције ниједан део система не може бити изузет од партијских утицаја и страначке комбинаторике. То посебно не може бити сектор државног здравства који запошљава више од 100.000 људи у преко 300 домова здравља, болница, института, филијала РЗЗО, за шта се годишње потроши 2,5 милијарди евра. Осим тога, сектор здравства није само пружање разних здравствених услуга већ је место пословања десетак различитих тржишта – тржиште рада за здравствене раднике, различитих видова осигурања; лекова; медицинских средстава и опреме; грађевинских инвестиција, професионалне едукације итд.

Треба напоменути и да је традиција партијског руковођења здравством у Србији дуга. У време једнопартијског режима руководиоци државног здравства по правилу били су и партијски функционери, а проходност у каријери била је уско повезана са политичким полтронством.

Нажалост, демократске промене у последњој деценији нису промениле овај образац понашања ни код доктора ни у политичким структурама.

Зашто долази до све снажнијег уплива политике у здравство, и све већег уласка лекара у странке?

Интерес је обостран и очигледан, штету једино трпи порески обвезник, тј. пацијент.

Познато је да политичари воле да се сликају поред реновиране амбуланте или новог хируршког блока. То већ спада у ритуал политичког маркетинга. Али скривене користи за странке много су веће и опипљивије. У више стотина управних и надзорних одбора државних здравствених установа, политичку ренту добија неколико хиљада страначких функционера и активиста. Ова управна тела именују директоре и тиме дефинишу целу хијерархију болница, домова здравља и служби РЗЗО. Тако се ствара слој партијских руководилаца у здравству који, муњевито градећи каријеру, самопрокламованим овлашћењима, припадају групи лекара који под заштитом партије неприкосновено владају здравственим установама и здрављем грађана.

Партијски директори потом формирају нову мрежу клијената од више хиљада запослених здравствених радника којима статус (и зарада) зависе од сервилности према директору. Запослени су подељени по плати на малу мањину привилегованих и већину која једва саставља крај с крајем. Управни одбор и директор заједно дискреционо формирају листу услуга које наплаћују грађанима у државној болници. Па што дужа листа и више цене услуга, то остане више пара повлашћенима. Парадигматичан је пример института где руководиоци, на скупоценим апаратима које је купила држава остварују лечењем страних пацијената месечне зараде од десетак хиљада евра. Други део тако остварених ,,сопствених прихода” директор и УО усмеравају у набавке и инвестиције преко блиских предузећа од којих су многа различитим каналима повезана с политичким структурама.

А ,,сопствени приходи” наплаћени мимо закона од грађана у државним установама су у прошлој години износили 350 милиона евра!

Очигледно је да у српском здравству постоји велики притисак интересних група да се задрже монополи и синекуре. Али, разуме се, уз висок степен мимикрије јер високи здравствени функционери, нарочито у странкама које инсистирају на европским вредностима,желе да избегну било какву назнаку фаворизовања ових група којима и сами припадају.

Кроз спрегу политике, чиновника – тумача државног интереса и бизниса, у здравству су формиране олигархијске структуре које су омогућиле успостављање партијских картела. То се, у терминологији оних који се баве системском корупцијом, зове заробљавање државе: процеси транзиције се прилагођавају посебним интересима.

Системска корупција, по дефиницији, не може постојати уколико није у спрези са појединцима из власти. Врх здравствене хијерархије, повезан с партијским структурама, креирао је паралелни ванинституционални зачарани круг у коме се доносе, далеко од јавности, све кључне одлуке. Повремено се, уз велику медијску буку, ухапси понеки лекар због неколико стотина евра које је узео од пацијента, али руководиоци на важним функцијама с политичком протекцијом су недодирљиви.

Удружење приватних лекара и стоматолога, Нови Сад