Вишепартијска номенклатура

У једнопартијском систему политичка класа била је јединствена и позната под називом номенклатура. Да би се заузео било који положај изван света мануелног рада и лоше плаћених немануелних послова било је неопходно бити члан једне и једине партије. У њу се, бар у прво време, улазило кроз уска врата биографских и идеолошких провера и формалног или неформалног кандидатског стажа. Потом је масовност чланства постала једном од основа легитимације једнопартијске владавине па је број чланова почео експоненцијално да расте. Свеједно, остала је подела на кадрове и обичне чланове, и само први су могли да рачунају на неку од државних или партијских функција док су се они други (само) лакше запошљавали.

Шта се потом десило? Једнопартијску номенклатуру заменила је она вишепартијска. Ако бисмо направили поређење са оружјем – пиштољ је замењен револвером. Један једини шаржер пиштоља, у коме су се налазили припадници номенклатуре који су долазили на функције, заменило је буренце вишепартијског револвера које се у зависности од изборних резултата окреће и ,,испаљује” своје људе на одговарајуће државне и јавне положаје.

Свака од партија код нас која била је на власти или је макар на то претендовала има своје људе, некадашње кадрове а сада партијске активисте. Рачуна са њима у изборној борби и жели да награди њихову лојалност и још више да осигура своје интересе у државном и јавном сектору. Зато је већ ионако прегломазна администрација приликом сваке смене власти попуњавана новим људима. И то не само именованим функционерима већ и онима који би требало да заузму обична чиновничка места. Била је то својеврсна социјална политика – додуше елективног типа јер је била ограничена на чланове и симпатизере (укључујући рођаке и земљаке). Да је реч управо о первертираној социјалној политици показује то што не важи оно vaevictis(тешко побеђенима) – партију која је одлазила са власти нису следили они које је она запослила. Остајали су, а нова власт је доводила своје људе.

У „Дневнику лоше године” нобеловац Џ. М. Куци пише да смо определивши се за вишепартијски систем одабрали да партије владају нама. Алтернативе су беспартијски деспотизам или демократија савета. Прво је кошмар из кога смо не тако давно изашли, а друго је, како би то Е. Блох рекао „pipedream” или пука сањарија.

Ако је избор већ учињен и одабран вишепартијски парламентарни систем, онда је безобзирност владавине партија над грађанима само питање мере. А та мера је цивилизацијски баждарена.

Шта значи то „цивилизацијски баждарена”? Пре неколико недеља је у Турској донет закон о информисању чија је основна намера да огромним новчаним казнама ућутка једну медијску групацију која се истицала у критици владајуће партије и њене политике. То се скоро у дан поклопило са усвајањем измена српског закона о информисању. Ево и цивилизацијске поенте тог временског и садржинског поклапања турског и српског законодавства, Кнесета и Народне скупштине. И Србија и Турска (њен европски део) делови су Румелије што је (скоро заборављени )назив за балкански део Отоманске империје. Уз то, и једна и друга држава никако да пређу пут од anteportas до intra portas европских интеграција и да се изгледно квалификују за чланство у Европској унији. Можда се баш захваљујући том „румелијском” партијском сагласју у променама медијског законодавства с још више права може да подсети на суморну опаску Алека Попова која се изворно односила на Бугарску и ЕУ: „И да нам у сусрет иде, нећемо је сустићи”.

Социолог, професор Београдског универзитета