Групни портрет заборављених

Први хладни дани натерали су београдске бескућнике да, невољно, потраже склониште у центрима за збрињавање одраслих. Наши клошари, ако је то прикладна реч за њих када се изговара на наш начин, су у прибежишта са неколико топлих просторија и постеља дошли самоиницијативно, или на наговор полицајаца, који су их покупили са улица, испод мостова, из напуштених страћара, паркова, па чак и шахти. Напунили су и ходнике, тихо рекавши: "Није проблем, довољно је".

Тај тужни групни портрет заборављених људи са наших улица пренеле су камере у наше домове и пљуснуле нам га посред лица. Кадрови су толико били набијени тугом, болом и патњом, да нису могли да не изазову макар коју сузу. Али, телевизија, као и живот, иде даље. Неколико тешких слика за отрежњење и посредну сугестију: хвала Богу, довољно је да имам ово што имам.

Не верујем да сам једини, али мучних слика никако да се ослободим. Не због количине беде, патње и бола, већ због израза на тим испијеним лицима, гестова, изговорених речи, држања. Већ неколико дана мотам тај телевизијски документарац у својој глави с једним јединим закључком на крају: "Каква господа!" Звучи нереално, али само на први поглед.

Док је камера зумирала лица тих божјих људи, за мене су они били обични одрпанци које свакодневно срећем на улици, све агресивнији просјаци који знају и да вас опсују ако им не уделите динар, пијанци, коцкари, наркомани...

Само у почетку. Брзо сам схватио да је ово нека друга прича.

Ови људи су својим држањем изазивали поштовање. Сталожени, мирни, спокојни, без сувишних, нервозних и агресивних покрета. Додирнули су дно дна а задржали прибраност и неки чудан унутрашњи мир. Из њега их није могло избацити ни разголићивање камером која је немилосрдно сликала њихову беду.

Нису избегавали њен објектив, напротив, гледали су директно у њега, не покушавајући било шта да сакрију. Они су се својих тајни одрекли кад су изгубили све. То не значи да нису били спремни да понешто и објасне.

"Имам кћер, али, знате, она има свој дом. Ја сам остала без стана, немам где", изговара без трунке самосажаљења, као да се извињава, убога старица. У њеним речима нема горчине, оптужбе, беса, не дај боже – клетве. Она има разумевања за своју кћер.

"Узели су ми стан па сам остао на улици. Тужим се", каже превремено остарели четрдесетогодишњак не показујући наду. Ко му је узео стан, зашто, како? Зар је то битно? Нема га. Пљувати, претити, оптуживати, скакати и хватати некога за врат, то није у карактеру овог "клошара". Он је изнад тога. Он само достојанствено чека! Без наде. Толико видљиво да човек не може да се не запита – зар заиста она умире последња?

"Изашла сам из болнице, стан немам па су ме овде сместили", кратко ће бакица која се, из пристојности, чак придигла у кревету. Има сина, додаје. И толико. Ако даље питате одговараће, али шта питати? Ствари су јасне. Он има њу, не она њега. Шокантно.

Средовечни бескућник прилази дародавцу тв апарата, уплаканој, лепој жени, истински дирнутој трагедијом ових људи, и, више да би њу утешио него што га то стварно занима, пита колико канала имају ови телевизори? Питање је постављено с толико пажње и уљудности да се дама збунила. Одговорили су остали. Наш "клошар" се само благо наклони. И склони. Потпуно нормалан човек.

Он, као и његови сапатници, немају више сузе у очима, осећај за бол, суровост и патњу. (Само их глад и студен понекад сатерају у ћошак). И то није чудно.

Загонетка је у дилеми: како ти људи, у доба свеопште агресије, насиља, грамзивости, себичности, депресије, нe показују ништа од тога. Ни глас да повисе. Да некога пљуну, извичу се, потуку, или, не дај боже, убију – ни у сновима! А и те како осећају стварност, сурову свакодневицу. На телу, и у души.

И не беже од ње. Напротив. Примају је широко отворених очију. Али без жеље за борбом. Свако из својих разлога. Зар им то треба замерити? Зависи. Од угла гледања. И цене коју треба платити. По томе се разликујемо.

Одакле толико спокојства код београдских "клошара", кад би оно требало да буде својствено само пребогатој господи чија је материјална сигурност обезбеђена за неколико следећих нараштаја?

"Па, кад немају ништа", одговориће већина. Па, јесте, али су имали. Мање или више. Могли би да "потегну" макар гласне жице у одбрани и повратку свога, прекору или претњи. Могли би да замахну нервозно тапијом на имовину или подсете на ДНК. Ако ништа друго, крикну из очаја.

А шта и ако немају. Колико је таквих, а грлатих. Гадљиво снисходљивих, макијавелистички усредсређених, провидним, јефтиним мангуплуком пелцованих.

Господство београдских "клошара" за мене ће засад остати тајна. Њих нећу питати за објашњење јер га нећу добити. Не зато што неће желети да удовоље мојој знатижељи, већ зато што они, сигуран сам, у њему не виде никакву тајну. То је, једноставно, стање духа.

У једно сам, у ствари, сигуран. Сваки наредни пут када будем закорачио београдским улицама на ове људе гледаћу друкчије.

Јовица Трајковић,
новинар