Вододелница

У коментару Ђорђа Вукадиновића објављеном под насловом "Може бити само један" (,,Политика", 8. јануар) каже се да је "маневарски простор који је у овом тренутку још отворен пред српском политиком реално врло узак и да напросто не допушта превелику поларизацију". Он сматра "да ни Томислав Николић у случају победе не би могао да води политику много другачију од онога што Борис Тадић данас у кампањи ГОВОРИ". То је важна оцена. Да ли стоји. Уверен сам - не.

У стабилним земљама са демократским континуитетом најважније и најмасовније странке су око центра политичког спектра и разлике међу њима нису кардиналне и судбинске, а екстремне странке левице или деснице имају маргинални значај. Велика Британија, Сједињене Државе, Немачка итд. задржавају основну стратешку, поготову спољнополитичку оријентацију, без обзира да ли ће победити конзервативци или лабуристи, републиканци или демократи, демохришћани или социјалдемократи. И у Хрватској, питање да ли ће владу формирати ХДЗ или СДП није од пресудног значаја за основно опредељење земље.

У нас је потпуно друга ситуација: од извора два путића. Највеће странке су на два пола, при чему кључна подела није између левице и деснице (дотле још нисмо дошли), ни између тзв. демократског и тзв. недемократског блока, већ између оних који су за придруживање Европи (без обзира на друге важне разлике међу њима самима) и оних који су против и нуде неки други избор. Чини се да од 5. октобра та подела никад није била јаснија и због тога није било важнијих избора од предстојећих, макар да нису парламентарни.

Ту поделу не треба релативизовати или ублажавати. Напротив, на томе ће се, уверен сам, добити или изгубити избори (у другом кругу). А и за бираче то први пут представља стварну могућност да разазнају за кога и што гласају. Како странке (сем ЛДП-а) у питању Косова имају исти став, па ће тешко бити на том терену дискредитовати противника, остаје вододелница - за ЕУ или за нешто друго. Тома Николић то не крије: каже да је Коштуница учинио први корак са противљењем уласку у НАТО и само треба да учини и други у истом смеру са Европском унијом па да опредељење буде до краја јасно, он нуди Русима војне базе (чак и локацију), мисли да би Шешељ био најбољи премијер и да други оптуженици који још нису у Хагу немају шта да брину ако он постане председник. Ипак је то знатно више од реторичких предизборних претеривања - то је јасна и суштинска редефиниција наше државне стратегије и тешко је очекивати да би председник Николић водио другачију политику, посебно ако би за њу добио подршку и других странака које нису далеко од оваквог начина размишљања и то мање или више експлицитно кажу. Борис Тадић, који каже да треба бирати између пута и странпутице, јако ће погрешити ако послуша неке коментаторе (Д. Жарковић) да су му "шансе веће уколико му реторика кампање буде сличнија Николићевој и не буде често помињао Европу". Напротив, једино инсистирањем на кључној дилеми - хоћемо ли у Европу или у нову политичку и економску изолацију - он може да добије подршку и оних који се са њим у многим важним питањима не слажу или о њему не мисле добро, али ће му у другом кругу дати гласове ако буде довољно одређен и изричит у кључном питању. Ипак се не може занемарити чињеница да у свим испитивањима јавног мњења грађани Србије у врло високом проценту (65-70 oдсто) подржавају придруживање ЕУ. Колико год да та подршка може бити "плитка", основно је да грађани виде да сви хрле у ту Европу и да су земље као што су Португал, Словачка или Ирска, некад нама за петама по нивоу развоја, начиниле импресиван економски скок.

Остаје средина између два главна пола, али и ту ваља рачунати пре свега са здравим разумом бирача којима треба упутити јасне и недвосмислене поруке, а мање са подршком странака, која је најчешће данајски дар.

Европски покрет у Србији води произборну кампању и позива грађане да у што већем броју изађу на биралишта јер се на њима одлучује хоће ли Србија кренути једним или другим путем и поклоне поверење онима који се недвосмислено изјасне за Европу.

Ако 28. јануара не буде потписан Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, ситуација се драматично мења. Није тачно да је то само привремено одлагање до друге прилике - воз који се пропусти неповратно је отишао, а за наредни се не зна када ће и да ли ће доћи. Одустајање од европске опције би битно променило нашу позицију на Балкану. Неодрживо је да останемо усамљено острво у европском мору (и Атлантику) региона. Улози су превелики да би се смели потценити и на силу дедраматизовати.

Председник Европског покрета у Србији