Aутистични синдром

Разлике у вођењу политике су директно у вези с постављеним циљевима политичара и с њиховом идеолошком обојеношћу, али не само с тим већ код појединих међу њима и с јако наглашеним личним психичким својствима.
На примеру Србије покушао сам да објасним значај психичких својстава политичара, у тексту "Значење речи власт" ("Политика", 27. септембар 2007). У тексту сам изнео претпоставку да је могуће да је С. Милошевић патио од једног психичког поремећаја који је у медицини познат као аутистично–психопатски поремећај.
У том тексту сам навео да челник пирамиде власти у Србији из деведесетих година није имао осећај за меру, због чега није могао да води нормалну политичку борбу, и да је Милошевић деловао као да је у сталном ванредном стању. Ту је и претпоставка да је политички инстинкт вође био сужен, а мотиви који су га водили нису били сагласни с интересима државе, због чега су грађани имали грдне муке.

Иван Стамболић је анализирајући С. Милошевића писао да је вођа поседовао особине које се њему лично нису свиђале, међутим, како није могао да претпостави да би оне могле да се извргну у чудовишне мане уколико се испоље у крајностима, предложио је да он, Милошевић, постане председник партије на власти.

Невоља је настала због тога што се није претпостављало да се после доласка на власт Милошевићеве одлике могу исказати као чудовишне мане. У медицини оне имају своје објашњење и описане су као специјалан синдром.

А сада да пређем на текст који је и повод за ово моје реаговање. Милан Мишић у тексту "Синдром хибриса" ("Политика", 5. јануар) презентује занимљиво тврђење Дејвида Овена да су политички лидери склони болести која још није клинички категоризована као болест, а као примере за постојање те болести наводи имена Тонија Блера и Џорџа Буша Млађег, и то у вези с начином владања, и ратом у Ираку.

Моје мишљење је да је поремећај познат и медицински признат и зове се – аутистично–психопатски синдром. Тај се синдром помиње у вези са људима који су иначе врло интелигентни. Заинтересовани су за одређене теме, опседнути су математиком или, у случају политичара – за власт, за ратове итд. Ова интересовања су слична као и код других, само је разлика у степену интересовања – у претеривању. Осим тога, они осећају извесну присилу да се баве само неком њима знаном темом.

Поремећај је универзалан. Није регистрован само код политичара, али код њих се најбоље може запазити, као што је Д. Овен лепо уочио, када политичар дође на власт. Мора се нагласити да су врхунски политичари већ поседовали у себи тај синдром и пре доласка на власт – само је испољавање симптома могло боље да се види, и то због положаја, на пример шефа државе, или због значаја одлука за много већи круг људи – цео народ. Тачно је, народ плаћа све то испољавање: претеране охолости и препотенције, вишак самопоуздања, изразито веровање у своју непогрешивост, апсолутну увереност да они знају шта је најбоље чинити у одређеним ситуацијама. Осим тога, имају потребу да уређују догађаје само према својим схватањима. Окружени су онима који су спремни да им служе. А стварност виде и тумаче искључиво према својим мерилима. Верују у своју непогрешивост. И Милошевић је после преузимања власти у Србији завео председнички систем владања и игнорисао Скупштину, владу, опозицију, суседе, свет. И стварао црно-беле слике – пријатељ, непријатељ.

Све што такав вођа ради није само израз тренутка већ и израз психичко-емоционалног састава. Он сматра да њега ништа што други чине или траже не обавезује. Одлуке доноси на основу личног емоционалног одмеравања. Такав вођа не брине ни о чему другом већ само о својим пројекцијама и идејама. Зато ствара атмосферу да нико не може да преживи ако они не би којим случајем владали. Због тога је таквима и обрачун са неистомишљеницима задовољство. Грађанин од њих није уважаван или то јесте само док не буду изабрани.

Публициста