Сви ме морају волети

Вероватно вас је некада иритирало понашање особе која је желела да по сваку цену буде примећена, да се допадне, да буде прихваћена, вољена. То је само врх ледене санте јер постоји много других, мање упадљивих начина на које људи покушавају да постигну исти циљ: да буду прихваћени.

А када су коначно прихваћени, неки показују чудан образац понашања. Једноставно се понашају као да их друга особа више не занима. Као да је прихватање било само себи циљ.

Када се запитамо зашто је прихваћеност толико важна, зашто се неки људи толико труде да код других оставе позитиван утисак о себи, долазимо до тога да није важна сама прихваћеност, већ оно што она овим људима значи. Често чујем: „Када осетим да ме неко прихватио, тада знам да вредим”. Дакле, бити прихваћен је за њих исто што и бити вредан. Произлази да је циљ осећање личне вредности, а да је прихваћеност само средство.

Али ова формула је погрешна. Многи људи који су доказали своју високу вредност могу посведочити да код других изазивају завист и непријатељство, а не прихватање и љубав. Разлог за то је што се други упоређују. Када други виде колико је неко добар, они не виде колико је добар, већ колико је бољи од њих. То аутоматски значи да су они исто толико гори од њега или ње. А то сазнање боли. И зато се завидни понашају на начин који би требало да смањи ову разлику, а најлакше је оспоравати другог као особу и исмевати његов успех.

Присилу да морају да буду прихваћени имају они који не знају да се друштвени простор састоји из интимног и јавног. У интими, где су нама блиски људи, односи су такви да смо прихваћени и то тако и треба да буде. Ако се у односу блискости појави дистанца, неприхватање, то јесте сигнал да нешто није у реду. Али у јавности је нормално да су односи на дистанци, ту једноставно нисмо и не треба да будемо блиски.

Неспоразум настаје када особа не разуме да јавни и интимни социјални простор функционишу различито. Она једноставно настави да законитости блискости које је научила у својој породици примењује у јавности. Дете којем ову разлику нико није објаснио када је из свог дома кренуло у школу или вртић сваки пут када му неко друго дете покаже да га не прихвата мисли да је оно криво за то, да оно није довољно добро да би било прихваћено. А таква искуства могу бити трауме.

И зато и малу и велику децу треба учити да други људи у јавности не треба да нас прихвате да бисмо се добро осећали. Да јавност једноставно тако функционише и да то није наша грешка. То треба прихватити и у то се уклопити.