ДРАГАН ЈОЧИЋ

Организовани криминал је озбиљaн проблем не само у Србији већ и региону. Држава и њене институције су у протеклом периоду интензивно радиле на развијању организованих и стратешких одговора на овај озбиљни безбедносни изазов. Легитимне институције, законски оквири, техничко-технолошка опремљеност полиције као и њена едукација били су услови без којих се није могло. Како је већина тих услова омогућена, борба против свих врста криминала, с акцентом на организовани, мора бити бескомпромисна.

Оно што се у протеклом периоду искристалисало је да се борба против ове врсте криминала не може водити конзервативним методама полицијског рада које су се показале као недовољно ефикасне. Модеран и свакако истанчанији приступ, када је о методама реч, дао је одличне резултате у последње две године у борби против корупције и организованог финансијског криминала. Откривено је и процесуирано на десетине случајева корупције у државним органима, правосуђу, здравству, просвети, царини, јавним предузећима и самој полицији. Случајеви откривања злоупотреба у стечајном поступку, осигурању, наплати путарина, откривање фининсијских малеверзација у привреди као што је случај са "Мобтелом", само су показали да нема недодирљивих и да је закон за све исти.

Није пријатно ни за једну државу када се с оне стране закона нађу председник Врховног суда, председник Трговинског суда, заменик специјалног тужиоца, заменик државног тужиоца, али то само доказује одлучност државе да се разрачуна са организованим криминалом и сведе га на најмању могућу меру.

Организовани и класични криминал су често међусобно чврсто испреплетани. Опште место је да иза њих стоји дрога, финансијске малверзације и манипулације, а крајња последица су убиства, што свакако највише узнемирава јавност. У најкласичнијем смислу, убиства су и последица међусобних сукоба интересних група које се боре за примат. Криминалне групе попут "земунског клана", који је представљао феномен сам по себи због своје сложености, хијерархијског устројства, логистичке подршке и повезаности са најразличитијим структурама друштва, не постоје. Постоје мање и мање опасне криминалне групе.

Убиства Горана Мијатовића, Зорана Вукојевића, Војислава Јекића и друга су случајеви на којима полиција активно ради. Није лако, а захтева и време да би се прикупиле чињенице и необориви, чврсти докази, који би извршиоце ових кривичних дела одвеле пред лице правде. Статистике светских полиција кажу да око 30 одсто случајева убистава остане заувек нерасветљено. Код нас је тај проценат, ако је за утеху, ипак мањи. Убиства на улицама остављају мучну слику и изазивају осећање нелагодности код грађана Србије, али не могу имати битан утицај на безбедносне прилике у држави.

Министарство је, као никад до сада, постигло значајне успехе у заплени различитих врста дрога. За првих девет месеци одузето је близу једне тоне опојне дроге, више од 350 килограма хероина, преко 570 килограма марихуане, око пет килограма кокаина и осталих...

Опасност од наркомафије или злоупотребе дрога је међународни, глобални проблем. Увек се поставља питање о његовој потпуној решивости, да ли је то уопште могуће. Проблем кријумчарења дроге не може се посматрати као национални проблем у оквиру поједине државе, јер су криминалне организације земаља произвођача и потрошача, те транзитне земље врло чврсто повезане. Против кријумчарења наркотика не може се борити изоловано, без узимања у обзир и низа других криминалних активности које га најчешће прате, као што су кријумчарење оружја, људи и слично.

И на крају намеће се као закључак да ефикасност у борби против организованог криминала, који је у својој суштини  транснационални проблем, постиже се бржом разменом информација, сталним и непосредним контактима и кооперативности са светским полицијама што је приоритет Министарства када је реч о међународној сарадњи.

Министар унутрашњих послова Републике Србије