Очај лидера избрисаних

Александар Тодоровић, борац за признавање права људи које је Словенија избрисала из списка држављана, покушао самоубиство

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 26. септембра – Лидер „избрисаних” Александар Тодоровић покушао је да изврши самоубиство, али су га ватрогасци спречили пошто су на силу ушли у стан зграде у Кведровој улици у Птују. Словеначка новинска агенција под насловом „Активиста избрисаних Тодоровић покушао да изврши самоубиство удисањем гаса из плинске боце”, јавља да ће полиција против Тодоровића због почињене кажњиве радње угрожавања опште безбедности поднети пријаву државном тужилаштву.

Полицијска управа Марибор (у чијој надлежности је Птуј у коме Александар живи са супругом и шеснаестогодишњом ћерком), саопштила је да је Тодоровић (54) у среду око 15.30 сати унео бутан-боцу у собу, закључао се и отворио вентил. На порталу „Дела” пише да је Тодоровић „желео да заспи заувек”.

Трагедија је спречена пошто је комшилук нањушио бутан у ходницима зграде, алармирао Центар за обавештавање а ватрогасци и полиција евакуисали станаре. Проваливши у стан Тодоровићевих, открили су бесвесног Александра; лекари хитне помоћи одредили су хоспитализацију. Али не у „обичној” болници, већ у психијатријској установи у Орможу.

Тодоровићеве колеге упозоравају да је то последица осамнаестогодишњег тешког боја за признавање људских права грађанима над којима је 26. фебруара 1992. држава „извршила административно етничко чишћење”. Те Тодоровићеве речи преузеле су и организације које се залажу за заштиту људских права, а недавно му је признање у борби за права „избрисаних” индиректно дала и полиција под вођством либералне министарке Катарине Кресал, признавши оно што је Тодоровић тврдио више од деценије а због чега је трпео тешке нападе политичара и локалних медија: да је из регистра становништва 1992. тајно избрисано преко 25.000 људи, међу њима половина жена и чак 3.000 деце. Те чињенице су претходне словеначке владе негирале, тврдећи да су избрисани само „агресори на Словенију из рата 1991”, официри некадашње ЈНА.

Тодоровића, родом из Кладова, археолога, у Птуј је, каже, одвела „љубав живота”, Олга, Словенка. Да је „избрисан” сазнао је случајно, када је марта 1993. желео да подигне крштеницу за тек рођену ћерку, а службеница у општини одбила да упише његово име у рубрику „отац” и уз то му уништила све документе. Тада почиње Александрова борба да „дете добије оца”. Открио је да није усамљен, па је организовао „избрисане”, после чега је утврдио да их 60 одсто чине Срби и да међу њима има и Словенаца, рођених у СФРЈ, али ван граница Словеније. У Љубљани је био предмет бројних судских процеса, између осталог, тужили су га бивши министар полиције и државни секретар, увређени оптужбама о њиховој улози у „брисању” људи.

На „Ју-тјубу” се дан-данас ваља видео-клип који су лансирали словеначки десничари, а који позива на линч, представивши Тодоровића у одори кловна. Тодоровић је узалуд указивао да је то говор мржње, неприхватљив у демократском друштву. Тешко му је пао живот у малој средини какав је Птуј, где су га, сведочи, познати а нарочито непознати људи, препознавши га на улици, вређали, псовали, чак пљували. Најтеже му је што зато са ћерком нигде није смео да прође и прошета.

Занимљиво је да се суседи сад чуде шта је то понукало Тодоровића на „неразуман, страшан чин”, иако је он годинама јавно указивао на калварију „избрисаних”, међу којима су протеклих деценију и по многи дигли руку на себе. Кап која је превршила чашу је чињеница да је недавно ретроактивно уређење статуса „избрисанима” испала Пирова победа.

Како би истерали правду и тужили државу за одштету јер им је од 1992. наовамо незаконито одузела не само документе, него и право на рад, школовање, зараду, пензију, здравствено осигурање – појединци, чији је материјални положај бедан, треба да сакупе минимум 1.000 евра за тужбу, таксу и адвоката. А то је тек прва степеница, па се трошкови нижу у вртоглавим износима по 500 евра за свако рочиште, поднесак… Тодоровићеви другови у невољи, „избрисани”, подсећају да је њему (као и њима) најквалитетнији део живота и неоствареног радног века протекао у борби да „докаже правду” и поврати изгубљено самопоштовање. И где је сад?