Србија разговара: Да ли је неко јачи од државе

Прошлонедељно отказивање „Параде поноса” изазвало је велику полемику у јавности и отворило питање спремности државе и друштва у целини да подржи различитост. О томе да ли је држава устукнула пред силом и пала на испиту демократичности, о безбедносним ризицима које је носио овај скуп и могућим решењима проблема екстремистичких група разговарали смо с професором др Жељком Никачем, помоћником начелника Управе полиције МУП-а Србије, и др Зораном Драгишићем, професором Факултета за безбедност.

Политика: Да ли је „Парада поноса” требало да се одржи у центру Београда и да ли то што није одржана представља пораз државе пред насиљем?

Драгишић: „Парада поноса” је требало да се одржи у центру Београда и то што није одржана јесте веома велики пораз државе. Држава јесте устукнула пред насиљем, што је недопустиво за сваку демократију. Чак и државе које нису демократске, имају механизме којима штите законе.

Политика: Зар одржавање „Параде поноса” у центру Београда не би довело до инцидената у којима би било жртава?

Драгишић: Организатори су донели рационалну одлуку да откажу „Параду поноса”. Она је била најављена неколико месеци раније и било је сасвим довољно времена да се припреми, и обавештајно, и безбедносно, и психолошки, и пропагандно, само да је постојала озбиљна политичка одлука да се она одржи. Заказала је држава и влада као целина.

Политика: Зар људски живот није ипак најважнији? Зар није обавеза државе и полиције да заштити сваког грађанина?

Драгишић: Да, али и поред људског живота, држава треба да заштити људска права и слободе, да заштити устав и уставни поредак. Посао полиције је да заштити учеснике поворке, да спречи извршење кривичних дела и да ухапси починиоце. Међутим, обавештајно-безбедносно покривање целог догађаја није у надлежности полиције. Одговорност полиције мања је у односу на друге системе националне безбедности, који је требало да ураде свој посао.

Политика: Зашто полиција није могла да заштити учеснике „Параде поноса” у центру Београда?

Никач: Не мислим да овај скуп није могао да буде одржан. Полиција је могла да заштити учеснике скупа. Можда држава није спремна да прихвати и уважи различитости. Безбедносну процену скупа радили су најкомпетентнији људи из београдске полиције, МУП-а, као и двојица колега из Безбедносно-информативне агенције који су помогли саветодавно. Скуп је безбедносно оцењен као високоризичан на локацији у центру града, због чега су организатори замољени да се он одржи на отвореном простору, на Ушћу.

Лично бих волео да се „Парада поноса” једног дана одржи у нашој земљи. Не мислим као они, не делим њихове вредности, али поштујем различитости. Помогао бих да успе одржавање тог скупа колико знам и умем, и као грађанин, и као службеник полиције.

Политика: Како је могуће гарантовани безбедност на Ушћу, а није могуће у центру града?

Никач: Оперативни подаци су указали да је могуће да се парада обезбеди на отвореном простору. Најосетљивија тачка је био трансфер учесника до Платоа и неутрализација нападача из даљине.

Политика: Организатори су направили процену безбедности. Када?

Драгишић: Почетком јула и у њој су тачно наведене групе које би могле да изврше насиље. Урадио сам анализу њиховог досадашњег деловања, као и начина на који су извршавали нападе. Рекао сам организаторима да је локација у центру града јако проблематична и да ће бити потребно много више полицијских снага да се она обезбеди. То није спорно. Међутим, „Парада поноса” је најјаркијим бојама осветлила ситуацију у којој се наше друштво налази. Многе од група које су претиле да је нападну постоје од 2004. године и у више наврата су вршиле насиље. Требало би урадити једну озбиљну безбедносну анализу сваке од њих. То је посао за Безбедносно-информативну агенцију (БИА). Требало би ући у питање мотивације тих група, открити њихове крајње циљеве, установити структуру и прикупити податке о њиховим капацитетима да постигну циљеве.

Политика: Ако је раније урађена безбедносна процена, а није се ништа урадило ништа поводом тога, стиче се утисак да се држава уплашила од насилника. Зашто је изостала реакција?

Никач: Велики број особа је приведен и пре него што је парада требало да се одржи, значи пре деликта, као и после деликта. Наша елитна јединица за јавни ред и мир из Полицијске управе Београд, уз помоћ МУП-а Србије, привела је одређени број особа. Међутим, да би дошло до задржавања, привођења или довођења починилаца, мора да наступи правна последица. Мора да постоји егзактан доказ за суд.

Политика: Какве су то групе?

Драгишић: Екстремистичке групе су превише добро организоване да би могло да се каже да су обичне хулиганске групе. Њихове политичке кампање су веома интелигентне и на њима могу да им завиде мање-више све политичке странке у Србији. Врло мудро су дошли до закључка да је „Парада поноса” идеалан моменат да нападну државу и покажу да је она немоћна пред њима. Ово пак указује на то да они добро познају профиле наших политичара. Знали су да нико од њих неће смети да предузме никакве мере да не би у селу из кога они долазе рекли: „Ево га и овај застранио, брани оне...”. Српско друштво је хомофобично, има отпор према хомосексуалцима и то није спорно. Није решење у томе да мењамо навике људи, њихово расположење или поглед на живот. Али, држава је та која, насупрот томе што је већина становништва против некога, мора да га брани и заштити како год зна. Екстремистичке групе су напад на хомосексуалце искористиле само као добар повод. Оне имају политичку мотивацију, добро су организоване и финансиране. Тај ко их финансира, њима успешно и манипулише. Навијачке групе јесу хулиганске према начину деловања, али према мотивацији и организацији то нису. То су такође добро организоване политичке групе.

Политика: Или криминалне?

Драгишић: То се код нас све свезало у једно и оно чега се бојим то је да бисмо ми могли врло брзо запасти у једно друштво у којем влада олош. Наша полиција не само да је могла да заштити овај скуп, већ може да заштити и много опасније скупове. Међутим, проблем је у политичкој елити која није у стању да безбедносни систем адекватно стави у функцију.

Никач: Са организаторима „Параде поноса” јеодржано неколико састанака. Београдска полиција има добре везе и лиценциране људе за сарадњу с геј популацијом и с њиховим удружењима. Уназад пет година полиција их штити у клубовима и свим другим срединама где се они друже и остварују своја права. Непосредно пред овај скуп, између осталог, у безбедносној процени је указано да има индиција да ће се укључити деца из основних и средњих школа које су појединци почели да индоктринирају против геј популације. То су деца која немају способност да буду свесна последица и тога да ће имати у полицији кривични досије. Тако да се варају они који мисле да су победили. Нису никог победили. Одржаће се „Парада поноса”, морамо да поштујемо вредности, морамо да прихватимо различитости.

Политика: Због чега није раније предложено да се „Парада поноса” одржи на Ушћу?

Драгишић: Питао сам организаторе шта желе да постигну поворком. Рекли су да желе да промовишу своје право на равноправност и да то што ће прошетати центром града симболички указује да су део овог друштва. На самом почетку сам их питао да ли постоји могућност да промене локацију, с обзиром на то да је центар града тежак за обезбеђење. Њихов одговор је био да би, уколико оду изван центра града, то била порука гетоизације. Требало је политичари да стану, као што је министар унутрашњих послова Хрватске шетао на челу геј параде.

Политика: Да ли би наш министар унутрашњих послова стао на чело „Параде поноса”?

Никач: Не могу да говорим у његово име, нисам његов адвокат. Ја приватно не бих стао испред тог скупа, не делим њихове вредности, не мислим као они. Могао бих да их подржим декларативно. Службено бих свакако помогао. Не стидим се што тако мислим. Идеја и смисао овог разговора јесте да наметнемо питање права тих људи.

Политика: Ко стоји иза екстремистичких организација и навијачких група?

Драгишић: Посао БИА је да установи ко стоји иза тих група.

Никач: Наша служба доста ради, имају евиденцију свих навијача. Такође, сарађују с међународним полицијама, размењују податке…

Политика: Али евиденција није решење проблема.

Никач: Јесте на неки начин. Поред тога, сарађујемо и оперативно, приводимо особе и предајемо их у надлежност правосудним органима.

Политика: Док полиција евидентира и размењује податке, навијачи упадају на терен у Смедереву, туку се с обезбеђењем. После свега је навијач који изазвао инцидент одмах пуштен. Како је то могуће?

Никач: Зависи ко га је пустио. Морамо да имамо добре законе, али и да их примењујемо. Механизми за примену су можда једна од идеја, много важнија је добра пракса.

Драгишић: Мислим да би закон о спорту могао много тога да промени. Мора да се каже јавно ко су заиста власници клубова, како они функционишу. Питање је ко политички инструише навијачке групе.

Политика: Да ли је решење забрана екстремних организација и група ?

Драгишић: Могу се оне забранити, али се неће опет ништа променити. Та деца имају чисто срце и њима је лако манипулисати. Они, нажалост, верују да је то што им продају патриотизам. Верују да је то православље, а заправо је реч о директном супротстављању хришћанству и православљу. Нарочито ако им још неки црквени великодостојник да подршку. Они су за идеју за коју се залажу спремни да умру, да убију. Деца која су ухапшена због исписивања графита имају од 18 до 22 године. Морамо озбиљно да размислимо како ћемо их казнити. Хулигани који су умало убили француског навијача су већ прешли границу иза које нема назад. Урош Мишић је прешао границу иза које нема назад. Шта да урадимо с другима да не пређу ту границу?

Политика: После свега створена је атмосфера страха на улицама, људи се питају да ли ће их неко претући само ако другачије изгледају од других. Да ли је тај страх оправдан и како сада вратити поверење да је Београд сигуран град, или то није више?

Никач: То је рефлексија овог догађаја. У овом тренутку грађани су оправдано забринути, али је у међувремену доста тога урађено. Велики број људи је ухапшен. И даље радимо све да створимо сигуран амбијент.

Драгишић: Све што се дешавало указује на то да људи имају разлога да се брину. Никада никоме не бих препоручио да остане код куће, да се сакрије, већ супротно – да изађе на улицу, ако носи минђушу да је носи, ако је геј да буде геј, ако је инвалид да се тога не стиди, ако је Ром да истичите свој идентитет. Људи морају да покажу грађанску храброст. Вредности као што су људска права и слободе нико не поклања. Грађани морају за њих да се изборе.

Данијела Вукосављевић
Душан Телесковић