ЗОРАН МУШТЕРОВИЋ

Ових смо дана сведоци немилих догађаја на нашим стадионима, на које је јавно мњење правовремено и оштро реаговало. Реч је о националистичким и расистичким испадима младих људи, често малолетних.

За разумевање критичних догађаја и понашања појединаца у њему потребно је познавање феномена функционисања понашања у групи, а која су често радикално различита од принципа индивидуалног функционисања. То је потврдила психолошка пракса.

Овде је реч о адолесцентној групи, где је удруживање настало по истој врсти уверења: навијање за одређени клуб. Удружени у овакву групу имају снажан доживљај идентитета, те осећања припадности и важности. Настојање да се припадне групи и стапање сопственог идентитета једног адолесцента у групни идентитет његових вршњака, упозорава на недостатак чврстих и поузданих тачака у самој породици. Ово се поклопило са нашим запажањем да се у оваквим групама уочава велики број појединаца са карактеристичним доживљајем препуштености самом себи. То је последица недовољне психолошке инвестиције родитеља и недостатка њиховог надзора. Млади људи, актери инцидената, показују склоност ка обезвређивању себе, па ће и оваква група (навијачка), омогућити поништавање оваквих осећања и пружити им битна а дефицитарна осећања: прихваћености, заједништва, важности и битности.

Чланови групе су различитих интелектуалних и других способности, социјалног порекла које не долази до изражаја због суштинских карактеристика групе. То је нивелација, тј. уједначавање у погледу манифестованог понашања (група не трпи изузетке). Дакле, група функционише као њен најслабији члан.

Навијачи развијају спремност за импулсивно непромишљено реаговање као појединци уз карактеристику групе да је раздражљива. Из тога произилази да ће таква група сваки пут реаговати под утицајем надражаја тренутка па је конфликт са околином неизбежан. Импулсивно и агресивно реаговање тада им пружа илузију моћи ("Могу да урадим шта год хоћу и нико ми ништа не може!")

Због дифузије одговорности групу карактерише веома низак морални ниво. Феномен дифузије одговорности, међутим, ослобађа их личне, појединачне одговорности. Управо из тих разлога група овог животног доба често учествује у агресивним и антидруштвеним чиновима, када изостаје промишљање о последицама. Тиме се може објаснити и изостанак осећања кривице код већине учесника оваквих догађаја, иако као појединци усвајају друштвене норме и имају базично раздвајање добра и зла.

Да се осврнемо и на одрастање. Породица, тј. родитељи били су уплашени и обесхрабрени са повећаним ангажовањем како би остварили минимум егзистенције. На ратне године надовезала се транзиција па су родитељи углавном усавршавали сналажење. Сами, без самопоуздања, недовољно присутни у породици нису били идентификациони узор овим младим људима. У медијском простору имали су особе које су биле симбол и модел да се нездрави ризици исплате. Атмосфера у друштву креирала је интензиван доживљај угрожености од свега што није као МИ – по националности, вероисповести, боји коже (додуше најмање).

Кад бисмо направили општи профил једне овакве личности дошли бисмо до следећег: то је младић који је несигуран, без самопоуздања и поверења у себе и друге. Неефикасан је у професији тј. школи. Одрастао је у нестабилној породици са  високим степеном осећања угрожености. Својим боравком и акцијама у групи постаје самоуверен, моћан осветиљубиво агресиван. Он је тада мање зрео, без одговорности и осећања кривице.

Треба нагласити да је вршњачка група једна здрава развојна потреба овог доба, али да овакве навијачке групе подстичу деструктивно деловање и деликвентске испаде, па њихов развој може кренути као корак у страну.

Велика је вероватноћа да ће се овакве појаве поновити, па је правовремено реаговање неопходно. Наше друштво у социјално-психолошком смислу треба да иде у правцу стварања истински толерантног односа међу људима, а посебно групама (политичким, верским и националним). Други правац реаговања је на конкретне учеснике према којима треба индивидуализовати приступ: од васпитног до пеналног.