Инвалиди и њихова права

Нама се јављају особе са различитим врстама инвалидитета. Ми јесмо женска невладина организација, и жене су угроженије кад је у питању насиље, али постоје и случајеви насиља над мушкарцима са инвалидитетом.

Који су најчешћи видови насиља? Према нашој статистици – а она је, колико знам, и једина – најчешће је реч о вербалном насиљу, значи о увредама. Код нас је уобичајено некоме рећи да је ,,богаљ” и сл. Последица тога је изолација: људи не излазе из својих домова да их не би понижавали и сажаљевали, јер и сажаљевање је једна врста нетолеранције. На пример, често можете чути како људи кажу: ,,Да се мени то догодило, не бих више ни живео”. А кад изађете на улицу онда можете очекивати свакојаке непријатности, почев од тога да вам нуде новац, јер се сматра да особе са инвалидитетом ,,углавном просе”.

Постоје и облици физичког насиља које је теже доказати зато што су насилници чланови породице или они који брину о особама са инвалидитетом. Теже их је доказати јер ће онај на кога се особа са инвалидитетом жали рећи да ,,није ударена него је реч о паду”. Или, ,,повредила се сама”. Насиље се исказује као физичко, али регистровали смо и мањи проценат сексуалног насиља. Наша служба има и бесплатну правну помоћ и адвокате који заступају особе са инвалидитетом у судским поступцима. Услуге адвоката финансирамо преко пројеката Министарства правде. Рад консултанткиња на СОС телефону финансира Министарство за социјална питања. Наши центри су осим у Београду и у Новом Саду, Крагујевцу, Краљеву и Нишу. Нажалост, не можемо да допремо до мањих места и посебно сеоских средина. Људи са инвалидитетом су и у градовима изоловани у својим становима, а камоли у малим местима.

Особе са инвалидитетом су, по правилу, веома сиромашне. А и кад имају нека примања, тим новцем често располажу они који брину о њима. У просеку су и са нижим образовањем. Већ то је показатељ дискриминације. Ако неко због физичких и других баријера не може одмалена у вртић, па у основну школу, онда не може ни до средње школе. Особе које имају виши степен образовања најчешће су касније постале инвалиди.

Не постоје одговарајући начини заштите особе с инвалидитетом од насиља. Јер она обично нема другу помоћ осим онога ко је злоставља, и зато се неће одлучити да покрене поступак. А не постоје службе персоналних асистената који ће им бити на располагању 24 сата.

Ту није ствар само у сиромаштву него и у слабој организацији друштва.

Где се особе са инвалидитетом запошљавају? У тзв. заштитним радионицама, у државном сектору то су евентуално неки административни послови, и постоји варијанта кад породица започне породични бизнис па укључи и особу са инвалидитетом.

Што се запошљавања тиче, нама су се највише обраћале мајке деце са инвалидитетом, јер имали смо случајеве да жена не може да добије посао зато што јој кажу да је мајка детета са инвалидитетом па ће због тога чешће бити на боловањима. Постоје и ситуације кад жене пристају на мање плаћена радна места јер немају коме да оставе дете на чување.

То је такође вид дискриминације и наши адвокати преузимају такве случајеве. Јер постоји закон о забрани дискриминације особа са инвалидитетом. Постоји и закон о запошљавању ових особа на основу којег држава уместо послодавца у почетку плаћа доприносе за особе са инвалидитетом. Мало особа се међутим одлучује на тако нешто због породичног васпитања и због, у просеку, слабијег образовања. Зато би требало радити на промени свести особа са инвалидитетом, и чланова њихових породица, да могу бити корисни чланови друштва и да није потребно да раде само на томе да остваре неке бенефиције.

Закони постоје, али слабо се примењују. Једна од мера у закону је, рецимо, избацивање насилника – члана породице или старатеља из стана, и кад би особа са инвалидитетом то искористила, она би остала сама тако да не би имао ко да јој помогне. Право је дато, али немогуће га је искористити зато што немамо одговарајуће службе које би то подржале.

координаторка СОС телефона организације ,,Из круга”