Видовити уназад

Сваки пут када се организују избори у Србији за било који ниво власти, јаве се, очекивано, страначки навијачи. У борби за освајање установа државне власти, учествују, пре осталих, страначки активисти и симпатизери али и они који се изјашњавају као "партијски неопредељени". Учесници у овој политичкој утакмици су и они теоретичари за друштвена и политичка питања који су спремни да на јавној сцени изложе своје погледе на изборе и изборне актере. Јавља се једна група аналитичара која подиже стручни фењер и осветљава народу и грађанима пређени пут друштва и државе, али и онај којим треба да кренемо. Такав предизборни политички пејзаж није необичан у модерним демократијама. Штавише, пожељно је да се чује више гласова, како оних који су у арени политичке утакмице тако и оних који стручним очима све то гледају.

Овде нас интересују стручне оцене могућних изборних резултата, односно у којој мери стручно мишљење постаје део једне или друге политичке опције, а колико успева да задовољи захтеве пропорционалне истинитости или објективности. Ово питање је изузетно значајно са становишта унапређивања српске политичке културе. Уколико се сви учесници политичких догађања страначки сврстају, онда је неизбежно јачање конфликтне политичке културе. Бар од једног дела политичке јавности, а то су носиоци теоријског знања о друштву и политици, очекује се измицање из страначких надметања и што већи степен објективне анализе токoва избора и понашања свих политичких актера. Нема наде да ће овакви погледи неутралисати природну политичку кофликтност, али би доста значили за развој културе јавног уважавања и трпељивости.

У Србији, овај слој аналитичара, уз неколико изузетака који покушавају да измере аргументе за и против, углавном иступа у јавност са у стручно мишљење умотаном страначком опредељеношћу. Њима је стало да се представе као неутрални посматрачи политике, а заправо протурају своју јаку политичку заинтересованост. Ту врсту скривалице не може свако да открије, али за онога ко познаје ствар, нема никакве сумње да игра политичким маскама постоји. У односу на отворене борце за гласове бирача, они се не показују на такав начин већ као протагонисти модернизације, европских интеграција, наставка реформи, будућности. Да не буде неспоразума: свако има право да заступа своја политичка опредељења и да држи страну својим миљеницима у политици. То се чини јасно и гласно или путем маске научне објективности. Одсуство стручних објективних анализа смањује, међутим, перспективе стварања здраве политичке климе у Србији.

Ево, и ове заказане изборе за председника Републике прати појава о којој је реч. Опет се јављају писци стручних анализа који нам објашњавају политичку борбу за гласове бирача, али с обавезним упозорењем: од избора грађана зависи да ли ћемо као народ и држава ићи назад или напред. Ако хоћемо напред бирајмо власт која годинама седи у кабинетима у којима се влада. Ко хоће назад, бираће опозицију! Управо тако. У Србији опозиција хоће да спречи напредак, а влада гура у прогрес! Човек се нужно пита, каква је то озбиљна опозиција која је лишена одговорности за развој друштва и одбрану интегритета државе.

Један тип таквог аналитичког политичког дискурса траје већ седам година. Хтели-не хтели, он мора да постане досадан. Независно од политичких и друштвених чињеница, када неко дуго понавља један речник, један тип реченице, ствара засићење поруке.

Друга јавна штета овакве стручне анализе, свакако је ширење страха међу бирачима. Грађане већ дуже време ови јавни стручњаци упозоравају да ће се Србија вратити у ратно стање и санкције уколико гласају за највећу српску политичку странку. На страну, измишљеност. Ради се о томе да се шири страх, а то не би смело да буде ни део политичких кампања а камоли стручног мишљења.

Јака црта конзервативности обележава овакво стручно мишљење. Протагонисти вечног опстанка ове власти, наступају као пророци. Они виде да ће власт бити и даље боља од опозиције. Али, како тако нешто уопште можемо да знамо? Не можемо. Избори постоје управо зато да би се освајањем власти показало шта јучерашња опозиција, а данас власт, може да учини боље и успешније од смењене власти. Без ове смене власти не знамо ко је бољи у управљању друштвом и државом.

Оваква страначка, нестраначка и стручна хомогенизовања доприносе ширењу унутрашње стереотипизације: једна страна политике оцењује се као увек лоша а друга као вечно ваљана.

Аналитичари о којима је реч стручним скривалицама компромитују модеран концепт политичке културе. Парадоксално, развој политичке културе коче они који би требало да је унапређују.

Социолог, научни саветник