Мржње и игара

Узмете кесе из самопослуге, пробушите отворе за очи, набијете кесе на главе, развијете заставу америчке државе с југа из доба грађанског рата и прекинете супердерби "Борца" и "Вождовца", клубова од чијег се помињања тресу зуби Мурињу, Рајкарду и Венгеру. После дружења са дволитарском "бомбом" наточеном у Апатину, викнете зиг-хајл и извређате доброћудног центарфора који је у потрази за срећом из Зимбабвеа, заборављеним стазама несврстаних, залутао у Ивањицу, а потом у Чачак. Маштате да сте давно изгубљени чукунунук кју-клукс-клановца – који је из Алабаме емигрирао у Шумадију – како би ширио идеје расне сегрегације тамо где је иначе врвело од Африканаца који су се почетком 19. века искрцали "код Мораву", да би се придружили кнезовима и белој браћи у устанку против централних турских власти.

Кретенски перформанс на стадиону "Борца" заврши на Си-Ен-Ену, ви окончате тамо где су стан, храна и стража бесплатни и где је могуће остварити забрањену романсу без предрасуда конзервативног окружења.

То је био чачански римејк "Мисисипија у пламену". Без Џина Хекмана, са 40 глупих натуршчика. Центарфор "Борца" Мајк Темвањеро, међутим, и даље воли Србију. Група хулигана желела је да га протера из града, али, добри момци, предвођени градоначелником и шерифом, стали су у његову заштиту.

Извини, Мајк, и буди спокојан. Расизам из чачанског сокака не постоји. Они су хулигани са трибина српских стадиона где се игра лош фудбал. Они припадају маргиналним друштвеним слојевима, негде су из предграђа, без посла, наде и живе живот без икаквог смисла и свести о сопственом идентитету. Клацкају се у аутобусима којима махом не раде кочнице, туку се по возовима који не воде заправо никуда, како би бодрили своје тимове чији власници лете у ваздух или гину у сачекушама, а заузврат добијају, као безимена лица у гомили, лажну верификацију да припадају некоме, да су део нечега важног. Новоформирана експозитура ККК, задња пошта Џорџија.

Доказ да навијачке групе немају никакав политички идентитет, па су зато и изузетно подложне политичким инструментализацијама је понашање хулигана "Рада" који су извређали фудбалере "Новог Пазара" помињући срамну паролу – "нож, жица, Сребреница".

Мали ултрадесничари су потпуно необавештени, па не знају да из Новог Пазара данас дувају другачији политички ветрови.

Није ли и Коштуница инаугурисан на трибинама, пре избора, одлуке Уставног суда и разговора у четири ока са Игором Ивановим? Када је нестала струја на "Маракани", усред бурне утакмице СРЈ–Хрватска, уочи председничких избора 2.000. године, у помрачини се клицало Воји као будућем "шефу луднице", док је истовремено Слоба подстицан да напише отказ и активира своје суицидне потенцијале.

Трибине, међутим, имају кратко памћење. И увек траже нове јунаке. "Север" је клицао: "Звезда, звезда, то је српски тим, Слободан Милошевић поноси се с њим..." Та љубав је кратко трајала. "Делије" су били први који су му клицали, али, и први који су спевали песме против њега. На трибине су почели да долазе Шешељ, Вук, Ђинђић, па је тамо где треба закључено да на "Север" треба послати човека који ће убедити хулигане да вишестраначје није писано за њих.

Аркан је дисциплиновао "Делије" и послао их на радне задатке – Вуковар, Босна и остале  дестинације деведесетих. Пре тога, на самиту "Делија" и "Бед блу бојса" на Максимиру, уз каменице, пендреке и чупање столица – гле случаја, на тадашњи Дан безбедности – уговорен је почетак крвопролића и распада Југославије.

Зов дивљине са трибина прати нас све ове године. Тужилаштво и полиција их се сете током предизборне кампање. Зато правоверни навијачи одавно не подмећу старе новине на ледене пластичне столице, не желе да мрзну, кисну и јуре семенкаре и бозаџије. Зарекли су се да неће посматрати лигу из које се ионако не испада. На кабловској могу да уживају у пасовима, волејима и мирним, анестезираним навијачима "Ливерпула" које је МИ6 васпитавао годинама, па сад подсећају на активисте хуманитарне организације која се бави рушењем стереотипа у постконфликтним друштвима, док некада опаки витезови "Борусије" из Дортмунда, под видео-надзором, подсећају на волонтере у азилима за изгубљене вучјаке. Када сте, заиста, чули да навијачи "Барселоне" праве нереде? Помислиш да прободеш навијача "Реала" и – не видиш куда је протутњао мали Меси.

Наши хулигани су постајали све осорнији, како је фудбал постајао лошији. Када би на српској трави дома мог играли достојни Шекијеви или Моцини наследници, када би доктор Стојковић из лабораторије клонирао Чаву Димитријевића, када би Роби Просинечки у намери да посети фамилију у Ваљеву роловао као некад, ко би био луд да ставља капуљачу на главу или анализира Сребреницу. Сећам се Блекија Богићевића. Дуга коса, још дуже гаће. "Атлетико" из Мадрида гостује, најстарији играч шпанске лиге му два пута бежи од центра. Блеки га јури, цела "Маракана" устаје на ноге и виче: "Блеки, руши га, скрљај бре!"

Блеки дахће, али не руши маторца. "Атлетико" добија са 2:0 усред Београда, а чувени халф изјављује, док дим томпуса одаје зашто је изгубио дах у последњим метрима: "Блеки не руши слеђа. Блеки је спортиста".