Мирење или лицемерје

Пад берлинског зида, нови светски поредак и политичка коректност су вршњаци. Овај последњи јесте нешто старији од рушења зида између комунизма и капитализма, али је процветао пошто Берлинце више није делила "гвоздена завеса". Одрастајући коректност се одвајала од политике и везивала се с моралом и добрим васпитањем. Док је у свету у моди да се не буде политички некоректан код нас је једна колумна исписивана под слоганом "Политички некоректно". У њој су људима упућиване свакакве увреде, али се због тога ништа није догодило. Е, па и то је светски. Томе сведочи често цитирана изјава Бена Френклина: "Када бисмо сваки пут пре штампања сели и видели да случајно не одштампамо нешто што би можда некога увредило, ми на крају не бисмо ни имали шта да штампамо".

У САД где је политичка коректност нови оче наш често нема никаквих санкција за њено кршење. Мел Гибсон познати глумац имао је антисемитске испаде у алкохолисаном стању, али ипак није отишао на лечење како је обећао, нити му је због тога пала популарност. Ни комичару Мајклу Ричардсону, популарном Крамеру из серије "Сајнфилд" није се ништа лоше догодило када је вређао публику тамне боје коже називајући их погрдно "црнчуге". И он се као Гибсон извињавао и то је било све.

Ипак, у нас се верује да се тамо далеко политичка некоректност кажњава, док код нас није санкционисана. Тог је уверења чак и увек уз длаку хрватски публициста Игор Мандић. Он каже да је у белом свету кажњиво било кога именовати, прозивати, обележавати, односно вређати тако што се истичу неке његове личне ознаке (које су неповредиви део његове личности) свеједно запињу ли нам за око његове физичке или телесне карактеристике, или оно невидљиво а што смета нашем много финијем а чишћем духу (као национална припадност, вероисповест или политичко опредељење). Политичка коректност је у модерном свету заоштрена, па пристојна особа ни по коју цену неће рећи "дебео", "мршав", "кратковид". Национална припадност или вероисповест – у вишенационалној средини је најсрамнији прекршај политичке коректности. Традиционални (мало)грађански бонтон одређивао је и ценио само нијансе у опхођењу, али усавршена и строжа политичка коректност одређује права свих грађана у јавној сфери – као меру свих ствари, каже Мандић.

Није баш да Срби не умеју да се претварају. Зар нису због коректности избацили из своје химне реч "краља", па сада певају да Бог чува земље а не њега – краља. О овој некоректности медији и народ нису распредали можда зато што и нису знали оригинални текст, а можда и што такви детаљи не значе ништа у њиховом свакодневном животу или што им се не свиђа престолонаследник.

У последње време чак и они који виде да политичка коректност садржи у себи жељу за толеранцијом и избегавањем сукоба имају све више замерки на њен рачун. Основна је примедба да је она одличан начин да се запуше непослушна уста, и да несвесно запушимо своја. Многи ће рећи и да је то софистицирана верзија цензуре и аутоцензуре. Дорис Лесинг овогодишња добитница Нобелове награде за књижевност у есеју из 1992. године, објављеном у "Њујорк тајмсу", чак пише да је политичка коректност на Западу производ идејног утицаја комунизма. Она посебно истиче категорије "посвећености" и "подизања свести" као бисере комунистичког жаргона који су усвојени на Западу. Слоган о подизању свести по њој ретко кад је стварно значио ишта осим пропаганде ставова које заступа аутор који некога хвали за "подизање свести". Нобелов комитет као да је хтео да потврди ставове свог лауреата па је Ала Гора прогласио нобеловцем за мир због "подизања свести" о значају борбе против глобалног загревања, односно успешну пропаганду ставова који су блиски онима који додељују награду.

Ови примери показују да је политичка коректност у ствари неискреност, лицемерни новоговор који жели да прикрије право стање ствари, да је Потемкиново село новог светског поретка. Али, критике не стижу само са стране оних који мисле да је политичка коректност нека врста новоговора примереног орвеловској "1984". Нобеловац Џејмс Вотсон, биохемичар, у својој последњој књизи "Избегавање досадних људи" замера Ларију Самерсу што се одмах извинио, а научницима с Харварда што нису подржали свог председника јер су се "уплашили да ће бити трајно обележени политичком некоректношћу". А Самерс је избачен са Харварда због секстичких изјава наводно поткрепљених научним резултатима – да жене нису постигле највеће научне успехе зато што су мање интелигентне од мушкараца. Промовишући књигу у британским медијима Ватсон је тврдио и да су црнци мање интелигентни него белци.