Да људи буду оно што јесу

Зашто се у последње време толико говори о нетолеранцији, дискриминацији и насиљу? Значи ли то да су околности сада такве да је праг толеранције нижи или смо постали свесни постојања дискриминације и насиља као најтежег облика одсуства толеранције и о томе јавно говоримо? Или је реч и о једном и о другом?

Период до 2000, нарочито деведесетих година прошлог века, био је период у коме су се кршила људска права. Време обележено конфликтима, изолацијом, економским санкцијама и унутрашњом нестабилношћу, имало је за последицу рапидно економско пропадање и осиромашење најширих слојева становништва.

После девет година од започињања демократских промена можемо рећи да је створен амбијент који погодује подизању нивоа свести о неопходности успостављања толеранције. Наша земља опредељена је неповратно за грађење демократије, а оно подразумева и испуњавање одређених обавеза, међу којима је и поштовање људских права и права мањина. Стога се од нас с правом очекује да санкционишемо све оне који грубо крше људска права или на било који начин на то подстичу. Осим тога, држава је дужна да створи правни и политички амбијент у којем ће се право примењивати једнако на све. Толеранција функционише само у земљи која има такав правни систем у којем је право доступно свима, а правда остварива и спровођење закона ефикасно. У томе се огледа и најважнија улога Министарства за људска и мањинска права. Резултат борбе против дискриминације је доношење Закона о забрани дискриминације који први пут на јединствен начин уређује ово питање. Министарство за људска и мањинска права врши надзор над спровођењем овог закона. Министарство је израдило и Закон о националним саветима националних мањина и Стратегију за побољшање положаја Рома, који су усвојени такође ове године. У стварању толерантног друштва сарадња са цивилним сектором је императив, те ово министарство сарађује са више од 150 невладиних организација са којима је јануара ове године потписан и Меморандум о заједничкој сарадњи.

Једна од улога Министарства за људска и мањинска права је да подизањем нивоа свести путем едукације обезбеди поштовање принципа садржаних у Универзалној декларацији о људским правима. Она каже да је толеранција прихватање чињенице да „људска бића, природно различита по изгледу, положају, говору, понашању и вредностима, имају право да живе и буду оно што јесу”. Толеранција води животу у заједници у којој се националне, културне, сексуалне, физичке и друге разлике прожимају на такав начин да изграђују поверење и заједништво. Чињеница да у нашој држави живе припадници чак 29 различитих етничких заједница добар је темељ толеранције.

Први корак у спречавању нетолеранције је учење толеранцији, односно указивање на права и слободе које људи деле са другима. У реализацији тог циља прошле године Министарство за људска и мањинска права, уз подршку Програма за развој УН, спровело је низ акција поводом обележавања Дана толеранције 16. новембра: објављивање приручника о људским правима ( „Не сметајте, уживам у својим правима и слободама”) намењеног ученицима основних и средњих школа, одржавање часа толеранције, где се са децом разговарало о толеранцији у породици, школи и друштву. Зашто смо се у спровођењу ових активности определили за децу као циљну групу? С васпитањем за ненасиље и толеранцију треба почети у најранијем детињству. Деца уче најпре опажањем понашања властитих родитеља, а потом тај „модел” прихватају мање или више и преносе га у спољашњи свет.

И вратимо се на почетак, и одговору на постављено питање. То што се у последње време толико помињу толеранција, ненасиље и недискриминација, доказ је постигнутог степена зрелости нашег друштва и спремности да се боримо против њихових негација.

Помоћница министра за људска и мањинска права