Слободни речник новоговора

Вашингтон, јануара – Марк Твен , може да буде и највећи амерички писац, али ће учитељ који Хаклбери Фина уврсти у обавезну лектиру попити суспензију због политичке некоректности. Док тамнопути тинејџери згрћу милионе кад у реп ритму понављају прокажене речи и глаголе, а њихове плоче се врте на црним, белим и мешовитим малолетним журкама, не дај боже да неко из друге расе помене реч која почиње са "Н"(нигер или црња). И на Бога могу да се позивају само одабрани: чак су и либерални председнички кандидати (Обама, Едвардс и Хилари) решили да поправе свој рејтинг и да попут Буша "изабрану нацију" отпоздраве са: "Нека вас Бог благослови" тек неки сат пошто је на Капитолу демонтирано "национално дрво" пошто је прошао Божић, пардон празник. Политички коректори не могу да опросте Марку Твену што се у свом литерарном жару оклизнуо о реч која почиње са Н" али зато подробно разглабају да ли је Америка "довољно сазрела" (или је можда још у пубертету) да за председника изабере жену или мушкарца половичне афричко-америчке провенијенције (сенатору из Илиноиса мајка је белкиња).

Судари између првог уставног амандмана који гарантује слободу говора, мишљења и медија, и цивилизацијски недозвољиве праксе већ деценијама су предмет судских спорова. Како на пример помирити верско уверење да деца од малих ногу морају да раде тешке физичке послове и да девојчице не смеју да се школују (у неким колонијама Амиша) са уставним правом да су сви под капом небеском рођени са једнаким правима и шансама. И са међународно усвојеним конвенцијама о основним људским правима, да деца не смеју да буду радна снага. Тек је недавно нађен начин да се ухапси верски вођа који је дванаестогодишње девојчице терао на блудне радње, јер је тако одредио свевишњи.

Судари првог амандмана

У тек изашлој књизи "Слобода за мишљење које мрзимо", новинар Антони Луис, добитник Пулицерове награде, обрађује увек актуелну тему и покушава да одговори на питање" где би требало да се подвуче црта између слободе и реда". Да ли унапред дата "апсолутна слобода" ограничава појединце да испољавају своја мањинска уверења и праксу? До које мере можемо, пита се Луис, да под изговором слепе примене Првог амандмана, живимо у законској хаотичној џунгли? Данас се, како тврди аутор, на рачун било ког председника могу изрећи или написати најотровније речи, а да суд упетљан у конфузију око слободарских одредби одустане од утврђивања клеветникове одговорности. Истина, увек ће, како додаје постојати директори школа који ће забранити ђачку представу о рату у Ираку као "политички увредљиву", а тиме ће заправо куповати свој положај у локалној владајућој номенклатури.

У недостатку општијих правила, принципи "политичке коректности" истресају се на захтевима за доследну употребу "новоговора" која корпорације и приватне институције имају права да пропишу. Са собом на пријем, како то стоји у позивници, не водиш ни мужа ни жену, већ "теби значајно друго биће". Са њим можеш бити у званичној или незваничној вези, оно може бити и двополно и бесполно, и не мора да поседује људске карактеристике, подтекст је ове политички коректне позивнице.

Друга неписана правила такође су настала као израз свеопште америчке сагласности о добром васпитању и друштвеној коректности. Кад те нужда потера да одеш на "једно место" за које не знаш где се налази, мораћеш свог упућеног саговорника да приупиташ: "Где могу да оперем руке". Одмах ће, ако је Американац, схватити шифру. Када би неки јак кандидат пред било ким запалио цигарету, тај би одмах заувек испао из било које политичке или друштвене игре. Ако тај исти, на састанак или за говорницу дође са пластичном боцом из које повремено пије воду, сви ће рећи да је то баш "кул". Прави патриота. Није никакав проблем ни кад се америчке цигарете извозе у "трећи свет" где се на сваком кораку могу видети слике каубоја како уживају у дуванском диму.

Директиве из израелског лобија

Моћни лобији могу да наметну своју селекцију речи које појединци изговарају коректно док други одмах бивају проглашени за злочинце. Организације америчких Јевреја, на пример, траже да се пропише правило да се никоме не дозволи да свог политичког противника пореди са Хитлером или нацистом, јер се тако "холокауст користи за јефтине политичке добитке". Када је недавно на Интернету покренута кампања најуспешнијих политичких парола против Буша, из централа одбора америчких Јевреја чуло се да је изједначавање Буша са Хитлером говор мржње који у демократској Америци мора да се забрани. Гледани ТВ водитељи десничарски оријентисаног Фокса, на пример (како то у скорашњем тексту истиче Глен Гринвалд), сваког слободоумнијег политичара проглашавају "есесовцем", док његове идеје именују терминима из Хитлерове Немачке. Али јеврејски лоби не протестује када тривијализација холокауста долази из Мардоковог Фокса.

Нико у Америци нема ништа против политичке некоректности, ни када се за почивше или живе стране државнике каже да су починили геноцид иако за тако нешто овај није осуђен ни пред каквим судом.

Но, у међусобној комуникацији политичари, покушавају да избегну проблеме, па се добро чувају политички некоректних квалификација. То, најчешће бива на рачун доброг сочног америчког језика, па се многи жале како у земљи где се дебатовање гаји од обданишта, нема више занимљивих вербалних битака. Колико су Американци жељни жустријих речи, показало се по реакцији на говор председника Венецуеле Уга Чавеса пред највишим представницима Уједињених нација у Њујорку. У свом стилу, Чавес је кадио говорницу за којом је пре њега био "ђаво" (Џорџ Буш) а Американцима је препоручио да прочитају свог писца Ноама Чомског, како би схватили у каквој земљи живе. Иако је и овај критичар Вашингтона одавно запостављен у главним америчким медијима, после Чавеса, књиге су му се преко ноћи попеле на врх бестселер листа. А иступ венецуеланског председника здушно је проглашен политички некоректним.

Претенденти за освајање Беле куће, смешкају се и говоре без повишених тонова по важећим америчким протоколима. Не потеже се тешка артиљерија на коју су сви преосетљиви, већ отровне невидљиве али убитачне стрелице. Хилари је са лакоћом убацила Обамино школовање у индонежанској медреси, подсмевајући се тобоже његовом искуству у међународним односима, а хотећи свакако да нагласи његову задојеност нехришћанским вредностима. Новинари међутим имају много мање длаке на језику, па се тако Роса Брукс у уводнику "Лос Анђелес тајмса" не чуди много што председнички кандидати не помињу да је убијена Беназир Буто била представник династичке а не демократске струје у Пакистану… Ако Хилари Клинтон буде изабрана за председницу, врх САД ће до 2012. бити пуних 24 година под контролом две фамилије (Бушови и Клинтонови). Вашингтон ће, како оцењује коментаторка, бити династички обојенији и од Пакистана.