Годишњица "случаја Рачак"

Према званичној верзији садржаној у извештају МУП-а и у записнику истражног судије о увиђају, у селу Рачак је 15. јануара 1999. дошло до сукоба наоружаних Албанаца са српском полицијом. Том приликом погинуло је четрдесетак Албанаца, који углавном нису били у униформи али су сви имали топлу вишеслојну одећу, а велики број њих и истоветне војничке чизме, те су већином поседовали ватрено оружје, које су тада и употребили. Село Рачак је, иначе, било окружено рововима, ту се налазио један од штабова тзв. ОВК, а на месту догађаја су пронађене и велике количине оружја и муниције.

Мисија ОЕБС-а на Косову и Метохији, као и велики део међународне заједнице су тврдили да се радило о "масакру цивила". Тада и питање (не)униформисаности погинулих постаје веома значајно, иако за то уопште није било правих разлога, јер је и тада једино било релевантно да ли су ти људи поседовали и користили оружје, односно имали намеру да га употребе. Тако данас, на пример, нико не тврди да неки убијени припадник "Ал Каиде" у Авганистану или у Ираку није терориста само зато што нема одговарајућу униформу. Напротив, терористи углавном не носе униформе. Тврдња да су у Рачку убијени ненаоружани цивили, постаје "камен темељац" бројних оптужби против Србије и СРЈ, а она се намеће и као кључно питање за тадашњи експертски тим патолога ЕУ. Налаз тог тима садржи бројне аномалије, па се тако, у њему, између осталог, наводи и следећа неистина: "Није било индикација да су ти људи било шта друго до ненаоружани цивили".

За утврђивање трагова пуцања на рукама погинулих Албанаца у Рачку, криминалистички техничари МУП-а Србије су користили познати дифениламински тест, који се у жаргону означава као парафинска рукавица. Реч је о нитратном тесту, заснованом на томе да приликом пуцања из ватреног оружја, на руци која је држала оружје остају ситне барутне честице које, између осталог, садрже и нитрате. Назив "парафинска рукавица" своје порекло дугује некада уобичајеном начину скидања барутних честица са шака, а данас се углавном користе посебне лепљиве фолије. Приликом испаљења хица из ватреног оружја, барутне честице излазе кроз уста цеви и таложе се на оближњим предметима. Основни приговор овој криминалистичко-техничкој методи односи се на хемијску реакцију између дифениламина у сумпорној киселини и нитрата добијених приликом испаљења пројектила из ватреног оружја, јер сличну реакцију дају и друге супстанце које у свом саставу садрже нитрате. Ово се питање у конкретном случају може криминалистички решити одговарајућим системом елиминације, и то на следећи начин:

Да ли детектовани нитрати можда потичу из вештачког ђубрива? Када се има у виду доба године када је дошло до догађаја у Рачку, таква могућност је искључена. Наиме, догађај у Рачку се збио средином јануара 1999. године, током зиме, а у то доба године се не користе вештачка ђубрива, нити се уопште и обављају било какви значајни пољопривредни радови.

Да ли утврђени нитрати евентуално потичу од неких индустријских материја? У Рачку нису постојали погони у којима се производе шибице, нити су се сељани масовно бавили гравирањем, развијањем фотографија, штампарским пословима, производњом козметике, или другим активностима у којима је могућ контакт са нитратима.

Да ли непроналажење трагова пуцања може бити доказ да погинули на чијим рукама такви трагови нису пронађени, нису имали ватрено оружје? Непроналажење нитратних трагова може да буде последица несавршености дифениламинске методе, а до тога може доћи и уколико је дошло до уклањања трагова пуцања, брисањем или прањем руку.

Већ на први поглед могуће је уочити да је Извештај Експертског тима патолога ЕУ веома површан, пристрастан и једностран. Експертски тим је, додуше, користио једну начелно поузданију криминалистичко-техничку методу за детектовање трагова пуцања, али та метода у конкретном случају због претходних радњи и протека времена, нема никакву реалну вредност. Из свега тога, произашли су и погрешни закључци садржани у Извештају. Као посебна врста дезинформације у Извештају Експертског тима патолога ЕУ, истиче се тврдња да нису откривени трагови пуцања на рукама погинулих Албанаца. Реч је о озбиљној професионалној некоректности. Наиме, не само да је прошло пуних седам дана од догађаја у Рачку, већ су фински експерти са сигурношћу знали да су са руку погинулих Албанаца, претходно применом специјалних фолија, ради вршења анализе, темељно покупљени сви трагови. Након те криминалистичко-техничке операције, руке погинулих Албанаца су практично потпуно очишћене од трагова! Трагове пуцања након тога више никако није ни било могуће детектовати.

Каже се да је истина прва жртва рата. Тако је било и у случају агресије на Србију и СРЈ 1999. године, а истина је тада убијана не само у вези са догађајем у Рачку, већ и много раније, као и много касније, без обзира на то када је рат номинално почео. Истина, нажалост, страда и сада, иако ми нисмо у рату или макар тога нисмо свесни. Ако рат по дефиницији фон Клаузевица сматрамо "наставком политике оружаним средствима", онда је и политика, а пре свега тзв. међународна или "висока политика" у ствари, у многим случајевима само "меки" почетак рата, а и тада очигледно, "истина" често прва страда.

Професор Правног факултета у Београду