Ирско „да” доноси наду

Завршним корацима ка ратификацији Лисабонског споразума, Европска унија је направила пресудан корак ка својој даљој институционалној консолидацији. Другог октобра 2,3 милиона ирских бирача помогло је да се донесе одлука о будућности европских институционалних реформи – али и о будућности готово 500 милиона грађана ЕУ. Ирски бирачи су већ једном одбацили Лисабонски уговор, на референдуму у јуну 2008. Сада су по други пут одлучивали о истом питању. Увидевши колико је ЕУ помогла Ирској да поднесе светску финансијску кризу, бирачи су одлучили да кажу „да” даљим европским реформама.

Сетимо се како је све почело. У децембру 2001. ЕУ је на самиту Европског савета у Лакену у Белгији донела одлуку да покрене процес који ће створити нацрт европског устава. Намера је била да се сви ранији европски уговори ставе под једну капу, али, што је још важније, да се институције ЕУ припреме за ефикасно функционисање после проширења на још десет земаља. У више од 50 година постојања, ЕУ је напредовала кроз стално институционално продубљивање и проширење. Та два процеса су у историји ЕУ нераздвојива.

После дужег процеса јавне расправе и консултација Европска конвенција је у јулу 2003. произвела уговор о успостављању Устава. Европски лидери су свечано потписали документ у Риму у октобру 2004, надајући се да ће довести у ред компликовани начин одлучивања у ЕУ, посебно после проширења са 15 на 27 чланица у јануару 2004.

Француски и холандски бирачи, због разлога који су повезани са домаћом политиком и унутрашњим страховима, нагло су зауставили тај подухват на два референдума 2005. И тако је у децембру 2007, после периода институционалног разматрања како превазићи статус кво, из пепела пропалог устава никао Лисабонски уговор – документ који је био краћи, измењен (избачени су делови на које је било најжешћих примедби) и све у свему прихватљивији и мање наднационалан. Његов успех је пресудан за даље продубљивање институција ЕУ.

Унија је данас при крају овог кривудавог осмогодишњег пута ка уставним реформама. Наравно, још није „на сигурном”, јер председник Чешке треба да ратификује позитивно изјашњавање свог парламента о Лисабонском уговору. ЕУ је у последње време на тешком испиту –  суочена са глобалном финансијском и економском кризом, осталим безбедносним, климатским и енергетским изазовима, изборима за Европски парламент у јуну, компликованим реизбором за Европску комисију, а поврх свега борбом за нову институционалну конструкцију. Не само да је показала еластичност него истовремено се упустила у нови круг проширења и креирање суседске политике према земљама на свом источном ободу. У ствари, проширење је било покретачка сила постојања ЕУ. Снага привлачности ЕУ као политичког, друштвеног и економског модела и даље је веома јака.

Пуно је земаља које чекају придруживање. За сада су Хрватска, Македонија и Турска званични кандидати. Црна Гора и Албанија су током последњих 12 месеци поднели кандидатуру. Србија ће исто учинити највероватније до краја године, а Босна и Херцеговина можда следеће године. Занимљиво је да је светска криза навела Исланд да поднесе кандидатуру, а прича се да Норвешка, после реизбора Столтенбергове владе, можда поново размишља о придруживању.

Оно што је почело као мировни пројекат после Другог светског рата, окупљање европских земаља, изразито политичко, а ипак засновано на економским разлозима, и даље има снажну магнетску моћ. Трансатлантско партнерство било је суштински елемент овог успеха. Улога САД у безбедности Европе омогућила је цветање Европске заједнице, а потом и Уније. У постконфликтном региону Балкана, или заправо бивше Југославије, ови заједнички напори ЕУ и САД били су суштински за остваривање мира и јачање стабилности. ЕУ је стратешки приоритет свих поменутих земаља, а опет, пресудна је подршка Сједињених Држава том процесу интеграције.

Висока делегација ЕУ и америчких званичника, предвођена Карлом Билтом, шефом шведске дипломатије, који тренутно председава ЕУ, и Џејмсом Стајнбергом, замеником секретара Стејт департмента, дошла је у петак у Сарајево да покуша да помогне БиХ у европским интеграцијама. Поред тога, БиХ је управо прошле седмице аплицирала за акциони план за чланство који води у НАТО. Овде ЕУ и НАТО заједнички обезбеђују суштински политички, економски и безбедносни оквир за демократске аспирације младих балканских земаља. И баш као што су учинили за оснивачке чланице после 1945, ови процеси ће створити будућу структурну потпору миру и стабилности на Балкану. Не постоји магични штапић који ће донети промену, већ само дуготрајан и напоран рад на стварању стабилне и демократске политичке културе.

Европска мека моћ је жива и активна. После периода окупираности самом собом и саморефлексијом током које је доживела снажну епизоду умора од проширења и невољност да размотри могуће нове чланице, ЕУ после ирског „да” може да се врати ономе што ради најбоље – проширењу док у исто време прилагођава своје институције глобалним изазовима с којима је суочена.

Извршни директор Балканског фонда за демократију и београдске канцеларије немачког Маршаловог фонда