Изгубљена децибелска битка

Последњи број часописа "Ролингстон" доноси чланак који испитује узроке и последице тзв. бучног рата. Под овим термином подразумева се тренд снимања савремене музике који се појавио средином претходне деценије а испољава се у све већој јачини звука нових музичких издања.
– Некадашња музика снимана је са свешћу да на њу слушалац треба да обрати пажњу. Данас нам она ту пажњу својом гласношћу отима – каже продуцент Мет Серлетик. Грамофонске плоче биле су физички лимитиране по овом питању. Постојала је граница до које је звук баса могао да иде а да игла не прескочи.

Промена је омогућена појавом компакт диска на тржишту. Но, у првој деценији коришћења овог формата ретко који снимљени цеде се приближавао проширеним лимитима тзв. динамичког опсега. Динамички опсег означава употребљиву вредност јачине приликом које неће доћи до деградације звучног сигнала. Нови уређаји су издржљивији од старих и не морају да поштују раније установљене стандарде.

Упоредо са ширењем опсега ишао је и обрнут процес – поступак компресије који истиче одређени инструмент или глас у самој композицији. Притиснути конкуренцијом, музичари су се повели девизом "гласније је боље", жртвујући квалитет снимка за његову јачину.

– Не знам ни сам колико ми се пута догодило да питам неке извођаче након снимања: да ли желите да вам "лудачки" појачам снимак или да оставимо нешто од овог дивног звука? По правилу су тражили да не појачавам. После неколико дана би ми се јавили са питањем: "Зашто је наша песма тиша од те и те песме тог и тог извођача?" – вајка се инжењер звука Берни Грундман.

Музички продуцент и гитариста групе "Гарбиџ" Бач Виг надовезује се на ову причу:

– Компресија је нужно зло. Уметници са којима радим желе да звуче конкурентно. Подигли смо лествицу и сада нема враћања.

 Са друге стране, научна истраживања показују да људско тело не може дуго да издржи излагање толикој буци.

Рачуна се да је нова ера почела са другим албумом састава "Оејзис" "(What’s the Story) Morning Glory?" из 1995. године. Ова плоча је снимана за пуштање у бучним окружењима попут пабова и аутомобила. Временом су и други прихватили нови начин снимања, стварајући зачарани круг из кога нема излаза.

– Индустрија је одлучила да све прерасте у бучно такмичење – каже продуцент Дејвид Бендет и додаје: – Изгубили смо моћ коју је некад имао рефрен, јер он данас није гласнији од строфа.

У сличном правцу размишља и продуцент Доналд Фаген:

– Бог се крије у детаљима. Проблем је што детаља више нема.

Још оштрији је чувени Боб Дилан:

– Модерни албуми кипте од звука. На њима је све статично – нема дефиниције, вокала, нема ничега.

Проблем је што нису у питању само нови албуми. Од исте бољке пате и ремастеризоване старе плоче, попут недавно поново издатих албума Елвиса Прислија и групе U2, приметно гласније од првог пута.

Проблем је препознат, и сада се поставља питање начина његовог решавања. По музичким фестивалима се организују дискусије насловљене питањем "Зашто је данашња музика лоша?", а продуценти оснивају удружења која за циљ имају враћање динамичког опсега на носаче звука.