Јесен на Дунаву

Јесен је идеална за рибу, каже алас Дуле док извлачи мрежу пуну кечига и понеког вретенара. Купујемо пар комада рибе, али већ смо се снабдели локалним „слаткишима” за роштиљ у месари „Бане” у Бешкој. Газдарица Глорија муштерије дочекује поздравом који обећава: „Само данас се плаћа”. Шта год то значило, муштерије се смеју. У витринама су необичне приправине од меса које се ретко где виђају, као пуњена печена сланина, леберкез, беле кобасице, стишњена шунка са зеленим бибером, кувани гроник у алевој паприци, јунећи мочинг... Сав овај речник месног обиља уводи нас у смирени дунавски хедонизам и роштиљање на Крчединској ади.

Пространи застанак у сред Дунава, испаша је за коње и крда мангулице, а има и понеко магаре и подолско говече. До скора је стоку враћао скелеџија Чикоја, који је држао сталну везу, али после његове смрти, скела се изнајмљује. Пецароши из Београда, Миле и Драган, који су раширили црвено-сиви шатор, кажу да су стални на овом месту и да власници стоке планирају да је враћају у село крајем октобра, а можда и касније, јер лето се одужило. На Ади велика табла са бројем 1227, која означава колико је километара од ушћа Дунава.

(/slika2)Са реке се виде дугачки виногради Зорана Живковића, који су прекрили зараван изнад Крчедина. До скора је у овом уређеном селу, које има водовод, гасификацију и асфалт у сваком шору, напуштена кућа могла да се купи за пар хиљада еура, али са подизањем нове траке моста на ауто путу, цене кућа су скочиле по неколико пута. Ипак, за тридесет хиљада евра може да се купи одлична кућа са великим двориштем.

(/slika3)После роштиљ доручка, бирамо место за ручак. Двоумимо се између Зекиног салаша, који је у селу, Крчедину, и чарде Сидро, у Бешкој на Дунаву. Пошто нам се не излази из чамца, прикачињемо се на понтон чарде. У Сидру тамбураши свирају од ручка. Примашу се цакли златан зуб као да је из песама Звонка Богдана. Свирају бесконачну панонску шехерезаду о некој девојци с надимком Цајка. Вреди наручити свеже ухваћену рибу и после дуњеваче залити бешчанским ризлингом.

У прекопутном Ковиљском атару начичкани пецароши, ту је мрестилиште шарана, највеће на Дунаву, кажу, а зна се да аласи не лажу. Близу су и Београд, нешто више од педесет километара, и Нови Сад, мање од тридесет. До куће за видела, а свега доста. Таква је јесен на Дунаву, у околиони Крчединске аде.