Да ли сте срећни?

Клинички психолог магистар Изабела Хубер бави се могућностима достизања среће. Осмислила је лични концепт, који реализује у својим радионицама, а на идеју је дошла припремајући излагање за Конгрес психотерапије у Лисабону, посвећен управо овој проблематици. Искуство које је стекла радећи на новосадском Филозофском факултету али и учење будистичке филозофије и медитације у Непалу, као и завршавање едукације из системско-трансперсоналне и плесне терапије помажу јој да у пракси ради на промени расположења и остваривање осећања среће. Живи и ради у Београду и Салцбургу.

Зашто данас далеко чешће срећемо особе које кажу да су несрећне него оне које ће рећи да су срећне? Зашто је стање среће толико тешко достижно?

Не постоји поуздан начин да сазнамо да ли смо заиста несрећнији или срећнији од људи из неког другог времена. Једино што можемо да сагледамо јесте који су то специфични фактори у савременом начину живота које људи виде као препреке срећи или изворе несреће. То су свакако осећање егзистенцијалне несигурности и неизвесности свега у времену глобалне кризе, велико убрзавање живота и стрес постигнућа, који нас удаљавају од контакта са сопственим бићем и ближњима, мерење себе све више искључиво спољашњим аршинима. Чак и вишак информација, производа, понуда и избора може бити извор конфузије, слобода избора је позитиван фактор среће само до извесне границе. Ипак, можда је баш у таквим временима сужене перспективе и непостојања чврстих упоришта запитаност о срећи и умећу живљења најинтензивнија.

Да ли је и како могуће извршити трансформацију лоших у добре емоције? Постоји ли „прекидач” који може да промени расположење?

Таква трансформација је могућа, јер се свака емоција у дубљим слојевима може сагледати као енергетски ток. Када научимо да будемо у бољем контакту са својим телом и емоцијама, то нам постаје све очигледније. Поред тога, сваку емоцију и ситуацију у животу могуће је схватити из позитивне, конструктивне перспективе. То не значи превиђање тешкоћа, већ фокусирање на решења, потенцијале и ресурсе.

Могуће је да постоје неки једноставни, универзални, биолошки „прекидачи” којима се мало побољшава расположење, попут тапкања тимуса или вежбања такозваног „унутрашњег осмеха”, али сваки човек, поред тога, може да открије у себи читав низ индивидуалних „прекидача” и да научи да их користи. За то је потребно мало вежбе у способности самопосматрања и вештини примене „прекидача”. Радионица „Срећа” је управо полигон за такво истраживање и вежбање.

Да ли нас наше стално условљавање среће заправо чини несрећним (ако урадим то или ако добијем ово... бићу срећан)?

Условљавање среће је једна од највећих замки у којој живимо. Истраживања показују да се, чак и када се деси то фамозно „ако”, после кратког тренутка еуфорије, наше расположење враћа на стари ниво, углавном не постајемо трајно срећнији. Невоља је што се то „ако”, којим је срећа условљена, често и не деси или не на начин на који смо ми желели. Тако се срећа одлаже за касније, док не дођемо у средње године и будућност почиње да поприма укус фикције и ето нас већ у кризи средњих година. Зато је боља стратегија живљења по којој је срећа могућа само сада. Ако сада ниси срећан, нећеш бити никада. Тај став делује, увек изнова, отрежњујуће.

Постоји ли универзална метода постизања стања среће или је ипак реч о индивидуалном поступку?

Први корак на радионицама јесте сагледавање личних, индивидуалних представа о срећи. Оно што је универзалније јесте доживљај среће, психолошка истраживања указују да људи из различитих култура и слојева популације описују доживљај среће на сличан начин – користећи термине попут тока (flow). У тренуцима среће све тече лако и без ометања, осећамо да смо на посебан начин живи и отворени према свету, једно са оним што радимо и што се дешава, повезани са собом и другима.

Да ли достизање стање среће може да се научи?

Покушај да се срећа као неко коначно стање ухвати и задржи јесте стратегија осуђена на неуспех. У томе је усуд наше модерне „религије среће”. Ако је срећа у току, она је попут Еуридике, која нестаје у моменту када се Орфеј окрене да је ухвати погледом. Оно што је могуће научити јесте уметност живљења срећнијег живота.

Учему се састоји Ваш концепт „доживљавања” среће?

Значење среће за нас је суштински зависно од тог субјективног доживљаја, а он је много мање зависан од спољашњих околности него што мислимо. Кад умемо вештије да поступамо са својим искуством, нисмо више у потпуности робови превртљиве Фортуне (богиња среће код Римљана). Ту мислим, на пример, на вештине препознавања тока, самопосматрања, позитивног одношења према свим деловима себе, циљаног креирања за ток погодних околности, према личној мери.

Можете ли навести универзалну формулу остварења среће?

Не, не верујем у формуле и рецепте. Људи воле да чују једноставне рецепте, али онда не знају шта ће са њима. То је више посао рекламних агената и њу-ејџ гуруа. Ја радим са људима на томе да, у складу са сопственим схватањем среће и животном ситуацијом, развију своју способност креирања оптималних услова, да сада и овде унесу у живот више тока, креативности, енергије, опуштености и осмеха.

Какав је допринос плесне терапије доживљају среће?

Слободни плес, који ја представљам кроз радионице у Београду ове јесени, један је од директних путева побољшавања расположења и подизања нивоа енергије, он продубљује дисање и опушта, чак подстиче лучење ендорфина, такозваних хормона среће. Слободни плес (плес тока – flow dance) не почива ни на каквој кореографији, не захтева никакво предзнање, нити плесну технику, а намењен је људима свих старосних група, телесних способности и конституције. Он делује терапијски као пут самооткривања и успостављања новог, толерантнијег и интимнијег контакта са собом, сопственим телом и другим људима.