Дубровчани нашли срећу у пустом селу

Од нашег дописника
Требиње – Село Славогостићи, смештено тридесетак километара од Требиња према хрватској граници, једно је од неколико десетина спаљених и похараних српских села у овој пограничној области. Након Дејтона територијално је припало Федерацији и општини Равно.

Међу рушевинама кућа у Славогостићима издваја се један нови кров. Овде, десетак километара од првог насељеног места, без струје и мобилне телефоније, већ седам година живи петочлана породица Бркан. Здравко и Драгана са три кћерке, деветогодишњом Николином, петогодишњом Дајаном и једногодишњом Петром стварају хлеб са седам кора, потпуно сами, са десет прстију.

Ова прича не би била толико необична да је породица Бркан у Славогостићима живела и пре рата. Међутим, двоје младих рођено је и до рата живело у Дубровнику, а 1991. године по избијању рата, избегли су у Требиње. Случај је хтео да се ту и упознају, иако су одрасли у истом граду.

–  Живели смо у Требињу у туђој кући као избеглице. Ни Здравко ни ја нисмо имали запослење, а мале су шансе биле да га добијемо. Венчали смо се, добили кћерку Николину. Требало је од нечега живети. Тада смо одлучили да дођемо овде у село, да живимо од сточарства. Није било лако одлучити се, овде ни сада немамо струју, први комшија нам је био на Иваници, десетак километара одавде – прича нам Драгана Бркан. Те 2002. када су дошли у село имала је двадесет и четири, а Здравко двадесет и осам година.

– Дошао сам на дедовину, иако се мој отац давно одселио одавде. Била је то храбра одлука, али морали смо се сналазити. Затекли смо кућу срушену, само са четири зида, без врата и прозора, без крова. Вода је цурила кроз зидове кад је киша. Није било лако са малим дететом. Ускоро смо добили донацију једне шпанске организације па смо направили кров, и мало по мало оспособљавали кућу за живот – приповеда Здравко. Покрили су и шталу, а уместо греда поставили старе стубове за струју.

За велике одлуке је потребна храброст, али и подршка. Здравко и Драгана Бркан храброст су показали, али њихова одлука више је изазивала чуђење него подршку. У време када и млади и стари напуштају и развијена села са путем, водом и струјом , њих троје у овој пустоши деловали су нестварно. А од троје, за седам година живота у селу проширили су се на петоро.

– Чуде нам се људи. Необично је то што се нико од предратних мештана села није вратио, а ми који смо одрасли у Дубровнику и стоку гледали само на телевизији дошли смо ту. Нисам се покајао, али нисам сигуран да бих сада поново донео такву одлуку – с осмехом говори Здравко Бркан.

За седам година стекли су петнаестак говеда, имају пчелињак, а Драгана производи сир који њена мајка продаје на требињској пијаци. Најстарију девојчицу Николину отац свакодневно вози десетак километара до школе на Иваници.

– Идем у четврти разред, а у целој школи само је три ученика. Кад дођем кући пишем задаћу и помажем мами око крава . Није ми тешко, али бих волела да живимо у граду да имам с ким да се играм , јер овде немамо друштва – рекла нам је Николина.

Она и њене млађе сестре често одлазе код родбине у град где уживају у тв програму, компјутерским игрицама и другим забавама њихових вршњака. У њиховој сеоској кући још нема струје, а село није покривено ни сигналом мобилне телефоније.

– Није лако живети без струје са троје деце. Немате веш-машину, немате воду на чесми. Да оперем одећу и посуђе од млека, морам из „чатрње” извући и по педесет кофа воде дневно. За жену у кући увек има посла, а посебно на селу – каже Драгана, чији радни дан почиње у свануће, а завршава увече, кад обави све кућне послове.

Захваљујући донацији једне аустријске организације Бркани граде нову шталу. До краја ове године треба и струја да стигне у Славогостиће, па ће све бити лакше.

Време пролази и деца расту. Ускоро ће Николина морати да путује до школе у Требињу, јер је у Иваници само четвороразредна настава. Због деце ће породица Бркан морати да тражи нову адресу, вероватно у Иваници. Необична позитивна енергија ове породице у напуштеном селу не може вас оставити равнодушним. Испратили су нас са речима: – Најважније је да је човек здрав и задовољан. Када сте задовољни све је лакше, а здрав човек увек може створити себи макар основна средства за живот.

За истинитост ових речи, они сами су најбоља потврда.