Равногорство као традиција

Готово пре пет година припаднике равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО)Закон о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица уврстио је у борце НОР-а, али је подзаконски акт, који је потом донесен, тако скројен да још нико није остварио право које му по закону припада, речено је ових дана у Удружењу припадника ЈВуО 1941–1945. у Београду.

Ево како је равногорски покрет доживела његова припадница, америчка новинарка Мичел Рут, која је због своје „четничке делатности у Југославији“ ухапшена и провела неколико месеци у затвору Гестапоа у Београду 1941. године. Она је оценила: „ДрагољубМихаиловић комбинује српску идеју и инстинктивно национално јунаштво са својим генијем за управљање, чиме је запањио свет“ (The Serbs choose war, by Ruth Mitchell, Garden City, New York 1943, стр. 26).

Чињеница је да је равногорски покрет легалан и легитиман, док јепартизански покрет (партизан на фр. значи партијски борац) илегалан, а партизани као војска КПЈ – паравојска. Савезници су Титове партизане признали тек после Техерана, децембра 1943, а краљ Петар II, као врховни командант, тек после довођења Шубашића на чело југословенске владе јуна 1944. године и постизања споразума Тито–Шубашић.

Но када је 36 година после солунског процеса (суђење пуковнику Апису) Титова држава имала смелости и воље да га обнови и докаже да је Апис невино осуђен, зашто, после његове смрти, држава није урадила и у случају ђенерала Михаиловића? Најпре би се тако стало на пут незнању и исправиле историјске грешке и заблуде и данас би много тога било јасније. Знало би се да српски официрски кор није имао дисконтинуитет, o чему је још 1973. године писао и Милован Ђилас, помињући равногорску (солунску) официрску групу и видећи „опасност да ће преузети власт после немачког слома и да тиме спасу земљу од комуниста“ па је измислио да они пропагирају идеју „Велике Србије” и чишћење у Босни и Далмацији свих „Турака“ и „Хрвата“ (Memoir of a Revolutionary).

Партизанску војску су добрим делом злоупотребили југословенски комунисти за остварење свог циља – освајања власти. Титова војска није могла да порази ЈВуО, већ су то после три безуспешне офанзиве у 1944. години урадили савезници (Техерански споразум и Черчилова тајна директива с почетка 1944: „Убудуће, Михаиловићеве снаге биће представљене, не као родољуби, већ као терористичке банде”, Мајкл Лиз, Силовање Србије). Савезници су то урадили на врло перфидан начин: упоредо кроз наоружавање партизана разоружавали су ЈВуО (мобилизацијски контингент 701.000 војника), и, кад то није помогло, на брзину је одлучено (Тито је септембра тајно и изненада допутовао у Москву) да се у све то укључи совјетска Црвена армија и бугарска армија.

Да једна таква оцена стоји потврђује и писмо ЦК КПСС од 4. маја 1948. године: „Совјетска војска дошла је да помогне југословенски народ. Она је уништила немачке завојеваче, ослободила Београд и на тај начин створила услове потребне да се КПЈ дочепа власти... ”

У суштини, обновљен процес вођиравногорског покрета, и команданту ЈВуО армијском ђенералу Михаиловићу, показао би због чега је дошло до Черчилове заблуде да ће Тито испоштовати а не изиграти међународне споразуме и неће уводити комунизам у Југославију.Черчил се прихватио нечасне улоге па је водио специјалну операцијуза уништење ЈВуО и разјаснио многе ратне злочине на десетине хиљада побијених војника и цивила по „Нечајевљевој методи“. Тако обновљен процес не би био прекрајање историје,напротив.

Генералштабни пуковник у пензији