За музику се живи, пада и уздиже

Они који уживају у музици Северине Вучковић дочекаће сутра увече својих „пет минута”. Популарна хрватска певачица одржаће велики солистички концерт у Београду.

Иако је већ дуги низ година на сцени, ово је први пут да ће се једна од најтраженијих певачица у региону сусрести са публиком у српској престоници. Популарна Севе за „Политику” каже да су управо године које су протекле допринеле да сазре као уметница и да је због тога предстојећи наступ посебно радује.

– За мене је свака плоча нови почетак и ново доказивање. Није довољно само бити познат и популаран. Нисам хтела да дођем и наступим само зато што се „вртим” по медијима. Треба да прође извесно време да би вас људи упознали кроз музику. Мислим да је због тога ово прави тренутак за београдски концерт.

Са Северином смо разговарали управо у Београдској арени, где ће сутра и бити одржан њен концерт. Популарна певачица није била „уплашена” грандиозном бином у једној од највећих европских дворана, али признаје да има позитивну трему коју схвата као добар знак.

– Ух, па ја сам „измислила” трему. Тек кад изађем на бину и почнем да певам она нестаје. Али мислим да је то само показатељ да ми је стало до сваког концерта и да желим да дам све од себе. Код мене је трема присутна без обзира на то да ли ћу наступати пред 100 или 10.000 људи, хоће ли на сцени бити плесача, жонглера, ватромета, колико ћу променити тоалета... Оно што је битно јесте то да људи „ухвате” ту емоцију коју им шаљем и да је даље заједно проносимо. Све остало је само додатна кап парфема, да се свака песма улепша и наступ учини комплетним.

Поред већ најављених гостију на Северинином концерту, Горана Бреговића и Јелене Розге, биће и неколико гостију изненађења. Севе нам је открила да је један од њих и Петар Грашо. Концерти популарног певача су због Петрових здравствених проблема (првобитно заказани за почетак октобра) одложени за 21. и 23. октобар, тако да ће ово, заправо, бити и његова премијера пред београдском публиком.

– На турнеји по Аустралији пре девет година видела сам колико је Петар добар човек, вансеријски таленат и велики музичар. И он и Јелена су особе које јако ценим. Заиста није због тога што смо суграђани, и да живимо на другим крајевима света мислим да бисмо се нашли по том људском и уметничком „коду”. Иста је ситуација и са Гораном. Када се са неким разумете, онда не треба пуно речи.

Северина каже да Горан Бреговић није „тек тако” стекао репутацију међународне звезде.

– Он је одавно „одрастао” у музици. Било да је реч о популарној или примењеној музици, Бреговић је увек најозбиљније посвећен оном што ствара. Ја јесам окружена људима који су озбиљни музичари, али тешко је пронаћи човека као што је он. Њега је тешко стићи, чак и физички, ето колико тај човек ради. Он је мотор који покреће све око себе.

И поред обиља нових извођача и бендова, Севе признаје да је сентиментално везана за музику из времена детињства.

– Имала сам срећу да у крају одрастам уз људе који су били заљубљеници у добру музику. Тако сам и почела да откривам Здравка Чолића, „Рибљу чорбу”, „Индексе”, „Бијело дугме”, Ђорђа Балашевића... Као девојчица у својој соби имала сам постере Бајаге и Бруса Спрингстина. Мама је због Бајаге била срећна, док јој Спрингстин ваљда није био леп (смех). Ма Спрингстин је жива легенда, вазда био и остао.

И када не наступа, Северина нађе времена да послуша добар албум или оде на концерт. Признаје да због бројних обавеза не стиже да интензивно прати светску музичку сцену, али да се ипак труди да обраћа пажњу на нове ауторе.

– У последњих неколико година била сам на сјајним концертима, посебно бих издвојила „Стонсе” и U2... За мене је музика много више од посла, она је са мном седам дана у недељи. Од новије генерације, занимљиви су ми Ејми Вајнхаус, Бритни Спирс, па и Ријана... Оно кроз шта су оне прошле најбољи је показатељ да музика није само сладуњави шоу-бизнис, већ да се музика и живи, да се због ње пада, али и уздиже.

Природа њеног посла је таква да Северина поред родног Сплита често мења своје место боравка, па преко године време проводи практично у свим већим градовима бивше Југославије (Београд, Загреб, Сарајево...). Питали смо је која је прва асоцијација на сваки од ових градова понаособ.

– Одговор је једноставан. То су људи. Драги људи су ти због којих су ми и градови драги. Људи представљају душу сваког града, ма где он био, како се звао или колико становника имао. Сећање на неки драги период, вече, шалу, топле људе и њихове приче код мене су јаки и упечатљиви као светла рефлектора на бини.