Пресуде за суд, улоге за историју

Историја је опасна ако се не разуме. Она увек сустиже и, по историјској законитости, враћа се као бумеранг, а држава и друштво као у неком зачараном кругу баве се отклањањем лоших последица одлука проистеклих из несхватања прошлости. Живимо у друштву које је оптерећено историјом али које нема културу историјске свести. Погледајмо у каквом су стању наши архиви. Никако да достигнемо онај цивилизацијски ниво којем тежимо и да једном као држава урадимо оно што су озбиљне државе одавно учиниле – да уредимо установе које чувају трагове нашег постојања и схватимо да без њих нема очувања националног и културног идентитета. Новине су свакодневно пуне историјских тема и тумачења историје на која се учени историчари згражавају. Историју тумаче сви – и новинари, и песници, и генерали, и политичари, и посланици, и судије па чак и естрадне личности. Царују незнање, олакост, некомпетентно мишљење. Због тога је пресудно да културу историјске свести изграђујемо рационално, уважавајући научно мишљење. Најопасније је када политичари и историчари замене своје улоге.

У том контексту започети процеси рехабилитације веома су значајни за једно друштво. Суштински, они треба да доведу до исправљања неправди и да једно друштво приближе прецизнијој слици о себи. Истовремено, то су осетљиви процеси којима се мора на исти такав начин и приступити. Они се не смеју обављати серијски, без испитивања сваког случаја за себе, без дубоког познавања чињеница и разумевања историје. Јер једно је када су људи били жртве режима и када су невини страдали, а друго је када постоји стварна кривица. Због тога актуелне процесе рехабилитације видим као преиспитивање судских одлука односно пресуда, а не као преиспитивање историјских улога, мада се може препознати и таква тенденција. Никакви судови и ниједан парламент не могу оцењивати нечију историјску улогу. То може једино историјска наука. У историји никада ништа није било само добро или само лоше. Па тако ни сви који су осуђени нису били невини као што је и велики број невиних људи настрадао само због мишљења које није било у складу са идеолошким.

Архив Србије је до 30. септембра ове године примио укупно 1.276 захтева окружних судова и грађана за достављање документације од значаја за рехабилитацију. У 379 случајева је одговорено позитивно, што значи да, како говори досадашња пракса, Архив Србије поседује документацију за око једну трећину личности за које је поведен поступак за рехабилитацију. Поступак рехабилитације је, иначе, према важећем закону, ослобођен свих такса и трошкова, а он, реално, није без трошкова. До сада је Архив Србије излазио у сусрет свим захтевима окружних судова, међутим као директор те установе ускоро ћу бити приморан да обавестим све надлежне институције да због нерегулисаног проблема реалних материјалних трошкова (истраживања у архивским фондовима, фотокопирање, недовољан број кадрова) Архив Србије неће у постојећим околностима бити у могућности да испуњава законску улогу достављања документације судовима по основу захтева за рехабилитацију. Некада је у питању документација обима од по више хиљада страна које Архив Србије треба да истражи, фотокопира и достави судовима о свом трошку, са иначе непристојно скромним буџетом у односу на значај установе. Како буџетом ти трошкови нису предвиђени и архив не добија средства за тај посао, алтернатива је да се тај проблем реши или да Архив Србије престане да обавља неку од других законских обавеза, што свакако неће бити добро решење.

Изненађујућа је одлука о рехабилитацији Драгише Цветковића. Које то вредности данас у друштву заступамо и негујемо уколико се као вредност афирмише потписивање приступања Тројном пакту. Антифашизам је историјски и морални капитал српског народа и уколико будемо доводили у питање један такав међународни демократски легитимитет српског народа у 20. веку, онда ћемо се врло брзо у будућности спотицати о неразумевање самих себе и своје прошлости.

Директор Архива Србије