Тим за више такмичења

Једно од најчешћих питања које се ових дана поставља тиче се стабилности владе, односно да ли ће се постојећа влада одржати? Наравно, то није најважније питање. Важније је да ли влада која одступа од својих програмских начела уопште треба да се одржи. Сви се, наиме, сећају пет принципа, око којих је формирана владајућа коалиција, који су представљени као својеврсни акциони план садашње владе. Сада, међутим, изгледа да председник владе доводи у питање европске интеграције као један од тих циљева.

То се може разумети на два начина. Први је да постоји приоритет у циљевима, односно да је очување Косова онај циљ коме остала четири морају бити подређена по цену одустајања од њих. Грађане можда неће бити тешко убедити да европске интеграције нису нешто због чега треба (ако је уопште потребно) жртвовати папирни територијални суверенитет, али по логици ствари овај преседан значи да ће (ако буде потребно) и остали циљеви бити жртвовани зарад тог циља.

Аналитичари аналитичара већ су могли да примете како се јавно мњење припрема за овај заокрет у политици владе. Све је учињено да се покаже како је заправо ЕУ та која жртвује Србију, а не обрнуто. Тврди се, као крунски доказ, да слање ЕУ мисије на Косово након истека мандата Унмика сведочи о отвореном непријатељству Уније (ка којој влада наводно "свим срцем" тежи) према Србији. Да ли је то тачно не можемо знати, али се можемо запитати шта би се десило када би ЕУ одустала од своје намере. Замислимо, наиме, да се Унмик повуче са Косова, а да га нико не замени. Србију би у таквој ситуацији вероватно очекивао тридесетогодишњи рат сличан оном на Блиском истоку.

Други начин да се разуме заокрет у политици владе према ЕУ је својеврсно тактизирање које по оној старој "да се власи не досете" значи да влада не одустаје од ЕУ али жели да један циљ – европске интеграције искористи за максимизирање позиција за остварење првог циља – очување Косова. Знајући, наиме, да је за ЕУ важно да Србија постане њен члан, јасно је стављено до знања – ако вам је то важно онда играјте како ми свирамо.

Могуће је, најзад, претпоставити чак и то да приступање ЕУ никада није ни био стварни циљ владе већ само нужан компромис за њено састављање, па је Косово искоришћено као згодна прилика да се влада јефтино извуче из читаве те приче. Но, то није реална претпоставка, не само стога што је некоректно тврдити да се ма ко поиграва с питањем Косова, већ и зато што не постоји ни један ваљан ни рационалан аргумент зашто Србија не би тежила чланству у ЕУ.

Вратимо ли се стога на прве две претпоставке, остаје да закључимо да би било боље ако се наши политичари окану ситног политикантства и са државничком мудрошћу приону на реализацију свих постављених циљева – али заиста свим срцем. Грађани ће разумети ако ни после тога неки од циљева не буду остварени. Тешко, међутим, да ће ико разумети и опростити запетљавање у непотребне дриблинге који можда могу да засене аматере, али у лиги шампиона одавно не пролазе.

У крајњој линији, требало би објаснити, чак и под претпоставком да Србија "изгуби" Косово – што је сада мало вероватно, како то да је прикључење ЕУ вредан циљ, нешто што је по себи добро за грађане Србије ако се у њу улази с Косовом, а безвредан и нешто лоше у супротном случају? Једино објашњење за такав вредносни заокрет је потпуни дефетизам упоредив са ситуацијом, да наставим са фудбалском аналогијом, у којој би један тим, изгубивши шансе за освајање националног првенства, одлучио да напусти такмичење за национални куп, предао утакмице у лиги шампиона, па чак престао да игра и пријатељске утакмице. За такав тим се, дакле, не поставља питање да ли ће се одржати, већ да ли уопште треба да постоји.

Социолог, доцент на Филозофском факултету у Београду