Сигуран глас

Зазвонио ми је јуче тзв. фиксни телефон који је у нашој породици готово заборављена направа. Јавио сам се, а са друге стране жице огласило се готово нестварно васпитана и цивилизована особа: "Добар дан, извините што Вас узнемиравам, моје име је Маја и зовем Вас из Демократске странке. Ви сте код нас регистровани као сигуран глас"... Затечен љубазношћу саговорнице требало ми је неколико секунди да се приберем. "Мајо, да ли сте Ви сигурни да тражите баш мене"?

Премотавао сам филм у глави. Сва гласања на којима сам био била су тајна. Увек сам се добро сакривао иза картонске кутије, која је представљала параван на гласачком месту, од знатижељних погледа. Социјалисти су имали лукаве посматраче на гласачким местима, које су код мене у крају клинци називали аваксима. Никада нисам рушио предизборну тишину, нити сам се јавно изјашњавао за кога сам гласао. Увек сам се декларисао против некога, пошто је до сада то тако изгледало у Србији. И то и није нека тајна. Био сам против Слобе а од када је он отишао са власти више нисам против њега. Овога пута ћу гласати ЗА. За кога, то је мени уставом загарантована слобода да се јавно не изјашњавам о томе.

Но, да се вратим на Демократску, нашу Мају. Питао сам је који су најважнији циљеви које нам нуди њен председнички кандидат, мада их знам напамет. Отварање нових радних места, унапређење здравствене заштите, побољшање образовног система, инвестиције у развој и борба против корупције. Све је то мени Маја из ДС-а лепо издекламовала. Саслушао сам је стрпљиво, захвалио се на позиву и замолио сам је да на мене не рачуна на овим изборима. Ако им дам глас, нећу да то они знају. Мој глас, моја одговорност.

Опет ми је нешто зазвонило. Улазна врата. Отворих и испред мене изникоше две симпатичне девојке. Имају око двадесетак година. "Добар дан, господине. Ми смо из општинског одбора Српске радикалне странке и имамо за Вас поклон". Позвао сам их да уђу јер ми је у принципу било досадно тог поподнева. Скувао сам им кафу и пустио да ми испричају шта имају. Њихов председнички кандидат нам поручује да жели да стигну промене у Србију. Обећава победу над корумпираним и криминализованим режимом и нуди нам да достојанствено живимо од свог поштеног рада онако како то заслужујемо. То значи да ћемо живети неупоредиво боље него што живимо данас. "Ок, него јел′ могу ја Вас да питам нешто". "Наравно", проговорише синхронизовано". "Молим Вас, реците ми ко је смислио ону "несрећну и неспретну" смс поруку која је ових дана кружила Србијом"?

Цитирам: " Бадњак слави роде славно, али гласај радикално! По Јовану да се чује, где Србија узвикује – Изгласасмо нашег тића, Томислава Николића!

Поделиле су осмехе са мном и захвалиле ми се на кафи. На одласку су ми рекле да се обе зову Маја. Посумњах у тренутку на "скривену камеру", али сам одбацио ту помисао.

Те вечери (недеља) код Оље Бећковић у емисији "Утисак недеље" су учествовала оба кандидата које помињем у тексту. Утисак ми је да исто причају, само другачије изгледају. Чак имају истог стилисту и шминкера. Немам ништа лично ни против једнога од њих, али имам утисак да су превише млаки. Не препознајем одлучност у њима. Као да не верују у то шта обећавају.

За разлику од њих Веља, Мркоњић, Чеда и Миланка барем уносе емоције у своју причу. Марјан Ристичевић се чак и потукао у кафани. Чуо сам да их називају лаки лузери. Штета. Недостајаће ми њихова обећања. И тако све до следећих избора...

Продуцент