Сећање на пионирске дане џеза

Да су ствари које се спонтано десе најбоље, сведочи пример секстета Марковић–Гут. А како је све почело? До сусрета два џез великана–Миливоја Миће Марковића и Стјепка Гута дошло је сасвим случајно. Било је то давне 1980. године, а где друго до у кафани. И то „Шуматовцу”. Налетели су један на другога баш испред „Шуме” и само рекли: „Хајде да направимо нешто!”

И шта су направили? Па пропутовали су цео свет, свирали на најзначајнијим фестивалима, снимили пет издања, опчинили публику и критику… Својом свирком, како су неки писали, „скидали су звезде са неба”. За то време (половина осамдесетих) – довољно, зар не, рећи ће данас. Од тада је прошло 25 година. И баш на 25. рођендан Београдског џез фестивала ето опет секстета Марковић–Гут пред престоничком публиком. У четвртак, 29. октобра у Дому синдиката врхунски џезери окупљени у овом секстету отвориће овогодишњи јубиларни фестивал и пробудити неке нове емоције и освежити сећања…

После толико година магију на сцени поново ће покушати да оживе Миливоје Мића Марковић, Стјепко Гут, Миша Блам, Лазар Тошић, Миша Крстић и Никола Митровић. Уз специјалног госта – Јована Миковића.

– Ми смо се разишли пре 25 година и свако је отишао на своју страну, у Америку, Доминиканску Републику…, а неки су остали овде. Свако је радио своје, нисмо се виђали и било је тешко све поново саставити. Прошле су толике године. Али, имали смо пробе и надам се да ће то овога пута бити оно што је некада било, можда чак и боље. То кажем зато што смо старији, зрелији, боље сада свирамо– прича нам Миливоје Мића Марковић.

На Марковићеву причу надовезује се Стјепко Гут. Управо је Београдски џез фестивал био одскочна даска за његову интернационалну каријеру.

(/slika2)– Сва та водећа имена, која су некада долазила на џез фестивал, сваке вечери су се спонтано прикључивала џем сешеновима у Дому омладине. Једне вечери сам ја водио сешен и само су ми после свирке рекли да ме Лајонел Хемптон зове да седнем са њим. Рекао ми је да му се свиђа како музицирам и да, уколико желим, могу да свирам са његовим оркестром. И тако је почела моја светска каријера. Емотивно сам везан за Дом омладине. Ми смо ту и као секстет држали пробе, имали прве свирке, чини ми се да смо почетком осамдесетих и отворили Београдски џез фестивал. Зато ми је изузетно драго што поново то чинимо после толико година.

Гут се присећа колики је некада био значај овог секстета. На срећу, ни данас нису заборављени. Каже да у Њујорку, где годинама живи, среће људе који му са одушевљењем причају о секстету.

– Једном ми је у Њујорку пришао наш човек, коме је било велико задовољство што ме је упознао, и одмах је почео да ми прича како му је секстет обележио студентске дане. Иако постоји празнина од 25 година, људи знају ко смо. Друго, нама значи да поново свирамо. Пошто је ово јубиларни фестивал, идеја да се поново окупимо је сјајна. Не само због носталгије већ и због тога да би они млађи, који не знају да смо ми били пионири, могли да нас упознају.

Марковић се присећа да је период проведен у секстету можда и један од најлепших у његовој богатој музичкој каријери.

– Знате, ми смо обишли пола света. Били смо свуда–од Кубе до Сибира, од Норвешке и Белгије, до Турске и Италије. Наступали смо на разним фестивалима, укључујући и један од најзначајнијих фестивала–„North Sea”, где смо неочекивано направили лом. Гледали су нас као у чуду, јер нису могли да верују да из Југославије долази такав оркестар. Преокренули смо ствари и направили велики помак – каже Марковић.

Гут има дивна сећања на дружења и путовања са секстетом. Али, истиче и да су они тада имали додатни мотив–да пробијају лед.

– Долазили смо из земље о којој неки нису имали лепо мишљење. Сећам се да кад неком кажеш да си из Југославије, они одмах покривају рукама џепове. Морали смо да будемо дупло бољи. И онда изађемо на сцену и свирамо као што се свира у западној Европи, и то међу најбољима, и нико нема замерку. Било је ту и српског ината – да им покажемо да знамо. Одрадили смо један пионирски потез. До тада су на београдској сцени била само окупљања у Дому омладине, повремени џем сешенови, али није било организованих бендова. Али онда долазимо ми, правимо пробе, радимо као било где на Западу. Људи су тада схватили да је дошло друго време.

Мића Марковић је од поновног покретања Београдског џез фестивала 2005. године у управном одбору ове манифестације. Са поносом истиче да је фестивал проглашен манифестацијом од посебног значаја за град Београд.

– Програм овог фестивала осликава садашњи тренутак. Када погледате списак учесника, на коме имате Курта Елинга, Џоа Лована, Анат Коен, Теренса Бланшара…, и узмете у обзир средства којима располажемо, ово је најбоље што можемо. За Сонија Ролинса немамо довољно новца. А и имена као што су Дјук Елингтон, Каунт Бејзи, Мајлс Дејвис или Дизи Гилеспи више нису живи.

Стјепко Гут се слаже и сматра да у џезу данас постоји мала криза. Као и све у животу, и џез има своје успоне и падове.

– Имали смо срећу да смо тада на џез фестивалу имали могућност да видимо великане. Као клинац сам гледао Каунта Бејзија, па Дјука Елингтона… Нема више данас величина типа Армстронга. Али, ми смо имали среће да два пута у Београду видимо Армстронга. Можда ће за 50 година опет бити таквих имена, али данас их нема.